Tajna istorija Titovog Užica

KAKO SMO PROSVIRALI (4)

Nevarljivo leto

Zahuktali smo se, bez sumnje. Dešavao se period u kome ti ništa ne fali, osim vremena. Čini ti se da stižeš sve, ali tada nisi svestan da se od sna ne može pobeći. Stiže te, pre ili kasnije. I ti juriš, i ovde, i tamo, i tako u nedogled. U strahu si da ćeš nešto propustiti. Svira se gde se stigne i gde se može. Organizacija svirke biva manji problem od pronalaženja prostorija za vežbanje. Danas su nastupi učestaliji, ali se nekada nije sviralo po mikro lokalima. Tim nekadašnjim nastupima si se više radovao, i duže ih pripremao. I nije ti bilo sve na dohvat ruke.

U jednom trenutku smo se spakovali kod Vese. Garaža – pa, reklo bi se, prava za rokenrol. Probe smo radili svako veče. Bili smo srećni neko vreme, što nije bio slučaj sa komšijama i zato smo ubrzo ostali bez prostora. Kad više nismo znali gde bi, peli bi se na neki od ravnih krovova užičkih zgrada u kojima smo stanovali, ali “Bitlsi” smo mogli biti samo sat-dva, dok neki komšija, uvek spreman za akciju “Ništa nas ne sme iznenaditi”, ne bi pripretio milicijom. Ali, bolje i dva sata, nego ništa.

Onda se desila “Rupa”, nekadašnja diskoteka Omladinskog kluba i današnja Mala scena Narodnog pozorišta, koja je sablasno propadala u memli i ustajaloj voodurini nakupljenoj od slivanja u najniže tačke prostorija prilikom svake obilnije kiše. To nama nije smetalo. Bitan nam je bio priključak struje, kao preduslov za električnu buku i odabrani ritam. Odmah po ustajanju bi se stuštili u taj nestvarni prostor. Izlaziš na trideset i koji stepen, s jaknom u rukama, jer će ti trebati u simpatičnom podrumu. Verovatno niko nikada nije rekao da je dole bilo hladno, samo malo svežije. U pauzama dok se menjaju postave, izleteli bi do plaže, na kupanje, pa onako mokri nazad. Eto sad i nekih odgovora, ali koja mudra glava je nama tad mogla nešto objasniti. Da želimo te savete da uvažimo, pa ne bi iste stvari radili koju deceniju kasnije, u, za neke, poodmaklim godinama. Fipa je imao ključeve, a dvadesetak ljudi raspoloženih za svirku, dobru energiju. I još četrdesetak, koji bi se rado družili sa nama. Skoro ceo dan smo tako trošili.

Na raspolaganju bi povremeno imali razglas; od ostale preme, motao se tu neki Mc Coy, Fipina kocka mikrofon AKG D-20, Mulinin Maxwin bubanj, Pepijevo gitarsko pojačalo iz domaće radinosti preko kog bi te povremeno udarala struja, Kušova Welson SG gitara i užasno teško Melodija pojačalo Vermona Zokija Markovića, koja je imalo fuz efekat, Ninove Eko Tiger klavijature, Krkojev bordo-crni Jolana bas s prastarim žicama, od kojih je E žica uspevala jedva da emituje neko paf, užasno tromo i bez identiteta. U “Rupi” je uvek nekog bilo. Dolazili su ljudi iz Koherentnih konja, Zmajeva, Bitangi, benda Napolje, i ekipa koja je nešto kasnije osnovala Barakude, Lobotome… Dolazili su i oni muzičari “slobodnjaci”, koji su čekali neku svoju partiju.

Uveče bi se svemu dodalo piće. Uglavnom, crveno vino, votka i vinjak. Pivo se manje trošilo jer je za takva mesta staklena ambalaža predstavljala komercijalno-transportni problem, a limenke su bile relativno skupe. Samo su se dve vrste piva u limenkama prodavale: Laško i Bipovo, i to samo u Robnoj kući Beograd.

Jedno vreme smo takvu zabavu dopunjavali odlaskom u Sevojno. Na “Koloniji” je radio kafić u kome je Fipa vikendom puštao muziku, a mi bi se potrudili za atmosferu. Skakali bi koliko smo mogli, praćeni pogledima nekolicine domaćih “igrača”, koji su gledali kako da ubace neku iskru za partiju lemanja. Posle fajronta bi preskakali ogradu bazena i kupali se. Ako bi roditelji negog od raspoloženih bili odsutni, veče se završavalo u njihovom stanu. Uglavnom je to bilo kod Nina, ali su zapamćene i letnje žurke kod Filenca dok su njegovi bili na moru. Preko dana se igraju karte, dvojica najlošijih po partiji bi dugovala flašu vina i tako bi igrali sve do kasnih popodnevnih časova, kada se podvlačila crta, i odlazilo u nabavku. Kad se pijucka, brzo se ogladni, i neko je morao da sprema klopu. Nije nas mrzelo ni da kuvamo. Zamrzivač je ispražnjen za par dana.

U “Rupi” smo se zadržali i čitavu jesen, pa i zimu, samo što smo, zbog “svežine”, morali preći u neku pop art mikro prostorijicu sa grejalicom. Kako je godina isticala i dan bivao sve kraći, i “Rupa” je bila sve tamnija i sablasnija. Izdržali bi mi i u toj vodi, ali ubrzo ne bi “radili” prsti, a glas bi postepeno nestajao… Naše uže društvo (70-72g.) brojalo je najmanje tridesetak ljudi! Otuda i ne čudi što smo u nekim trenucima imali tri do četiri benda u ekipi.

Ta ‘88. godina je sva bila nasmejana. Zmajevi su radili već nekih par meseci, a u isto vreme se pojavljuje i bend Underground, braće Milutinović. Početkom juna Ljube i Janka osnivaju Bitange. Odmah im se priključuju Ćoi, Kušo i D. Mihajlov. Leto označavaju kao „ler“ fazu, a Ljube i Kušo uglavnom sa drugima troše dane u „Rupi“. Uveče se i ostali iz ekipe priključuju. Nastavljajući sa probama po podrumima, garažama i jedno vreme kod Relje na Pori, dobro su se pripremili za prvi nastup koji je usledio na Trgu, za Dan grada, 24. septembra. Na basu je sa Bitangama nastupio Filenc iz Zmajeva i Oliver Jezdić na klavijaturama. Kušo se seća i nekog pojačala Meazzi iznajmljenog od Čukala, koje je umelo narandžasto da zasija pri okidanju. Čukalo je bio redovan snabdevač mladih bendova. Tu je bilo svakakvog krša. Bitange na Trgu uspevaju da odsviraju samo dve pesme. Milicija je prekinula koncert jer se zašlo dublje u noć zbog uobičajenog kašnjenja svirke. Najteže je bilo mojim Zmajevima. Spremali smo se mesec dana, svako veče, i na kraju nismo ni svirali. Ostavljeni smo bili za kraj, kao najprijatnije iznenađenje. Posle smo napali Tonija Stankovića, organizatora, iako čovek ništa nije bio kriv.

U proleće 88. na scenu izlaze i braća Milutinović sa svojim bendom Underground. Za bubnjevima je Ras, Mita svira gitaru i peva, a basista je Miloš Dejić. Tad se već naziralo kakve munje i gromovi pokreću Nebojšu! Imaju zanimljiv nastup na Trgu partizana u maju, ali im prva godina rada uglavnom protiče u vežbanju, da bi već sledeće sezone imali nekoliko zanimljivih nastupa. Uz braću Milutinović, standardnu postavu ubrzo čine Dejan Radonjić na gitari, Dejan Pejović na klavijaturama i Svetomir Paunović Paun na basu. Tokom jeseni i zime nije bilo većih svirki, pa su se Zmajevi i Bitange “preselili” , na igranke po školama. Dešavale su se probe, ali je sve bilo u senci rođendanskih žurki. Većina je punila osamnaest godina. Skoro svake sedmice je bila žurka i trebalo je svuda stići. Kad samo uporedim te, i ove današnje, dominantne, osamnaeste rođendane…

Podeli

Related posts