Tajna istorija Titovog Užica

KAKO SMO PROSVIRALI (5)

Memla i rokenrol

I ta jesen… Poput svake druge, troši se žmureći. Vidiš u glavi neki datum koji čekaš, nadolazeći rođendan, 29. novembar, Novu godinu, dan ili događaj u kome ćeš se dobro zabaviti. Imaš osamnaest godina i krajnje jednostavno ili svedeno razmišljaš, ili ne razmišljaš. Puštaš da teče…

Kad pomislim na rokenrol tog vremena, osetim miris vlažnog Filencovog podruma, jednako vlažnog Ferijalnog, Rupe, betončina i raznih garaža, Linee i Moma Šotre, i one „Surdulice“ u kojoj su vežbale Bitange, prašnjavog podruma iz Maslaćeve… I slatko se nasmejem. Sve spomenute fajlove bih mogao spakovati u folder koji nosi ime Stara dobra memla!

Tokom zime su se svirale igranke u školama. Nije bilo koncerata u najavi, mada su Zmajevi imali jedan zanimljiv nastup na Mašincu (u holu današnje TŠ „Radoje Ljubičić“). Postalo je uobičajeno da prostori budu potpuno  ispunjeni. Rokenrol je bio bitan društveni fenomen, voleo se, činio deo identiteta, a muzika je kupovana! Svaki dan bi se odlazilo u Elektron, Metalotehnu ili RK Beograd, u strahu da se željeni album koji će stići, ne rasproda.  Ono što ne objavljuju naši izdavači, pronalazilo se ispred SKC-a, ili je neko donosio sa strane.  

Svira se, juri se, a mene počinje da muči jedna stvar. Jednostavno, više mi se ne peva… I znam da ću prestati, bez obzira na sve, jer kod mene to tako ide. Ne puštam ni da prenoći. Rekoh bendu, i ništa im ne  bi jasno. Našli su se u čudu, jer je naša slatka zabava, trajala tek šest meseci. I sve što smo radili, nije bilo loše. A tačno je, ustvari,  da mene pevanje i ta frontalna pozicija, ili prvi red, nisu zanimali. Ma nisam se tu dobro osećao, kako god to sad zvučalo. Uvek sam voleo da se provučem negde sa strane, u neku asimetriju, nepar… Visila mi je uvek negde u mislima, i neka gitara, neko žicanje… Kupim ubrzo melodijinu kopiju stratokastera i krenemo Vesa, Medo, Filenc i ja sa pank-rok bendom „Lisabon“. Pozovemo i Branka Andrića, Pepijevog brata da nam se priključi na drugoj gitari. Imao je instrument na raspolaganju, što tad nije bila mala stvar, jer je Pepi u to vreme „svirao“ vojsku. „Lisabon“ je bio brza priča kratkog daha, koja bi u par navrata uletela kao predgrupa Zmajevima. Već početkom sledeće godine, Saša Duka, srednjoškolac, ali muzičar zavidnog umeća i talenta, u to vreme uglavnom  gostujući basista mnogih bendova, reši da okupi ekipu s kojom bi radio u sledećoj fazi, i tu se nađemo Hema (danas Sean Yox), Vesa, Medo, on i ja. Svirka u bašti Doma JNA je bila zakazana za 28. april  (’89.), bašti o kojoj smo samo slušali, a te večeri je i doživeli.

 Krenuli smo da radimo. Hit početka našeg benda Lobotomy je bila pesma Rockaway Beach (The Ramones). Svirali smo pank-rok, a za baštu je bila predviđena i mini audicija, jer se tročlana selektorska komisija (poput  onih u YU fudbalu) starala da na javnu scenu ne prođe baš svašta. I spržismo mi par puta Rockaway Beach, onako, iz sve snage… Iz komisije u nekom trenutku se začu glas Tonija Stankovića: Dosta bre više s tim! Očigledno, pank nije bio njegov… A mi smo verovali da je samo ta enegija bitna. I danas tu energiju rado menjam za masu sofisticiranih PM…

Na dan svirke nismo išli u školu jer, uveče nas je čekao nastup!  Taj psihološki trening  je bio neophodan. Kakve su nas treme tad cepale. Maaaa, ništa nisam video. Verovatno ni čuo. Bilo koga. Hodao bi brzo i bez glave.  A vodilo se računa o detaljima. Vesa je nosio neku rokericu, pozajmljenu od Jelene, Mičijeve sestre. Za tu jaknu se pričalo da je nekad bila u vlasništvu Cana iz Partibrejkersa J Meni je nekom prilikom zapao za oko, i pod ruku, tamni mantil, koji je valjda Krče koristio kad kreči stan. Kasnije dodatnim tonerima i posebnim prskanjem “pretvorio” se u slikarski, jer bolje zvoni slikar, nego moler. I poklopi se kasnije sa stvarnošću. Ponekad bi slikao, a ponekad i krečio. Kada je scenski nastup u pitanju, borili smo se kao lavovi. Skakali i preskakali neke monitore, ogromne, sivomaslinaste, izraubovane, kao da su iz vremena baroka, i kao da su ih Nemci namerno ostavli pri povlačenju ’44. jer su procenili da će ih usporavati. Ostala je upamćena i Medova frizura “četkica na gore”. Ubrzo je digao ruke od tog češljanja. I panka. Mnogi su verovali da pravi grešku. I danas tako misle.

Za Lobotome je to bila prva svirka. Nije bila najbolja, ali je meni ostala u sećanju kao najdraža. Na tom koncertu su još svirali Kompleks B, Bitange, Zmajevi, KV Family, Koherentni konji, Barakude i na otvaranju večeri, vojni orkestar. Vojnici su bili u izlaznim  cipelama i sjajnim svečanim uniformama, bez kape na glavi, iako su stajali.  Bašta je bila puna. Pričalo se o prodatih 900 karata! Do danas još uvek ta cifra nije ponovljena. I svi su bili dobri. Posle uvodnog nastupa vojnika, na scenu izlaze Bitange. Kušo, Ćoi, Janka i Ljube su vredno radili preko zime, pripremili desetak autorskih pesama, ušli u studio kod Miša Šošane, pripremili demo material za Omladinski subotički festival, ali su ih organizatori ipak otkačili, uz nekakav slatkorečivi zvanični odgovor.  Mnogi od nas će se do kraja života sećati Ljubišinog forsiranja činela, kad god je, i gde god je moglo da se odalami. Ljube je naša česta i rada tema. Osnovao je Bitange i kasnije bio glavna energija Rock Almanaha i Baobaba. Mišo Petrović, frontmen Baobaba mi je jednom prilikom rekao da se Baobab već gasio, a onda se pojavio Ljube, i potpuno ga oživeo! Na žalost, i ta  epizoda je kratko trajala,  jer je Ljube iznenada, tragično otišao… Često ga se setim… Uvek nasmejanog. Znao je da plane, a nikada nije bio ljut na bilo koga. I uvek ga vidim u vrelom julskom danu, kako izmoren vrućinom rešava problem,  tako što energičnim potezom otkine duge rukave karirane košulje i baci ih u kantu za smeće. Tad bi rado popio  pivo. Isključivo veliko, koje je moglo biti i toplo, ali nikako malo.

Bitange su završile nastup, a odmah za njima se predstavio Kompleks B – uobičajena ekipa dobrih muzičara, na brzinu skupljenih za takve prilike. Bili su tu Peđa Popović, Banat, Bojan Vulović, Oliver Jezdić… Nakon njih moji Lobotomy, brzi, energični i čvrsti, a od pesama, Zlatni papagaj, Niko kao ja, Nebo od Psihomodo popa i  Rockaway Beach (The Ramones).  Hema je sa nama nastupao još samo u Linei i odlazi u svet.  Posle te svirke, Duka prelazi na gitaru, a Filenc svira bas. Hema je danas svetski trubadur nastanjen u Njujorku i živi od muzike. Čini mi se, skromno i nasmejano. Pre par godina, uoči koncerta grupe Wilco u Kotoru, čujem Bitlse pored zidina tvrđave i poletim na tu stranu. Kad tamo Hema, završava pesmu i sprema se da krene za Frankfurt.

Sledeći u Domu JNA su bili KV Family. Braća Milojević, Boris Nikačević I Luka Đuričić, tada četrnaestogodišnji klavijaturista…  KV Femily su već nekoliko godina svirali i počeli su nešto ranije od ostalih…  Standardno sigurni i ubedljivi.

Zmajevi su imali najveću podršku u publici. Prilično usvirani, osmišljenog scenskog nastupa, po prvi put sa Slobom Šipom za mikrofonom, Ljubišom na dairama i Jelenom Arsić i Ivanom Kovačević na pratećim vokalima, uz standardnu postavu koju su činili Laki, braća Jevtić, Kuljo I Filenc. Imali su odličan nastup.  Usledile su Barakude, kao prijatna novina na sceni. U prvi plan su iskočili Aco Kovač na vokalu i Branko Ara na gitari. Za kraj Koherentni konji, najiskusniji, i lideri scene, sa prepoznatljivim autorskim repertoarom. Ljudi u publici su uživali, vidno zainteresovani, i za sve događaje koji će uslediti. Ubrzo se u diskoteci  Linea na plaži održavaju česte svirke. Svaki put je prepuno.  Uglavnom su nastupala po dva benda, a seriju su otvorili Koherentni konji i Barakude, da bi petnaest dana kasnije nastupili Lobotomy i Zmajevi. Aćim i Vermez koji su radili na ulazu, rekli su nam da je samo za naš nastup prodato 770 karata! Nakon toga su svoje večeri imali  Underground i Bitange, a ostalo je upamćeno igranje Sava Petrovića. Bilo je zamišljeno da svira, ali je Sake manje svirao, a više igrao sa zabačenom gitarom na leđima. Valjda mu je tako prijalo. Bio sam u publici i uživao, skoro k’o Savo.  

I  prolete vreme. Počeo je septembar, a to je značilo da za desetak dana većina nas ide u vojsku. Trebalo je  još koji put i odsvirati. I odsvirali smo.  U par dana se desila Šarena sala KPZ-a, pa Mašinac… Stvari su bile jednostavne. Izlazio si vedar, iskreno otvoren sa željom da odradiš fluid i podeliš doživljaj sa ljudima oko sebe. Ko god je želeo da uživa sa nama, bio je deo priče. Verujem da to i danas radimo…

Podeli

Related posts