Tajna istorija Titovog Užica

KAKO SMO PROSVIRALI

Kad muzike nema, neka svira tišina

Septembar… Mesec koji nagoveštava promenu. Tako je valjda oduvek.  Prvi dani septembra drugačije mirišu od poslednjih avgustovskih. Kao da ti poručuju, ali kroz šapat: e, sad je dosta. Septembar  nije grub, pa ne ume drugačije. Samo blago razvuče: zavodi se red, a ti bi još. U gimnaziji zvoni zvono i budi me nekoliko puta. Krene buka i tako traje pet minuta, a onda opet sve utihne… I najbolje se čuje u septembru, jer menja tišinu koja je vladala par meseci. A onda se navikneš. Deveti mesec donese i resko jutro sa umerenim mirisom jeseni. Lep je, pa valjda zato i brzo proleti.

Nadahnuće zna da zamagli stvarnost, a zaljubljenost, to nešto što te opčini, stavi u centar zbivanja. Mi smo bili zaljubljeni u rokenrol pa sve što nije bilo u direktnoj vezi s tim, zanemarili bi. Na svu sreću, mnogo toga jeste bilo u korespodenciji. Tih dana se svakodnevno srećeš sa nekim ljudima, pa se desi, da vojska ili drugi “tjerori“, iznenada preseku sve. Prođu decenije i samo uočiš, da si dobar broj  ljudi, posle svih tih dana, još samo par puta sreo, stao sa njima na minut ili dva, obavio previše formalan razgovor, jer se niste ni snašli za bolje… Poneku osobu ni u pristojnoj daljini,  više nikad nisi ugledao…

Spremali smo se za još dve svirke koje će uslediti. Postajali smo sve sigurniji, ali i glasniji. Sikac i drugi iskusniji muzičari bi prišli uz reči: samo malo smanjite gitare, ubiše.  Klimnuli bi glavom, prišli pojačalu, i još malo namunjili! A na binama je počela da se mota sve obiljnija oprema. Ponešto se kupovalo, a stariji muzičari, koji su ulazili u unosnije luke, rado bi i pozajmili,  bez naknade. Tad je još bilo dominantno razmišljanje da ne mora baš sve da se plati. Ponekad učiniš nešto dobro sa zadovoljstvom, veruješ nekome, ili ti se samo sviđa… Uradiš to jer postaješ svestan da tako treba.  

Sviralo se u Šarenoj Sali KPZ-a. To mi je bio najzanimljiviji prostor. Pomalo star, al’ mirisno svež, ukusan, i zaštićen. Ili samozaštićen od prostote i neotesanosti, ostao mi utisak zauvek.

Jedne septembarske večeri ’89. su svirali Zmajevi i Lobotomy, baš u vreme kad su u Zapadnoj Evropi otvarani razgovori za uvođenje naše pokojne države u predvorje Evropske zajednice (tri godine kasnije Evropske unije). Sićo, lider Koherentnih konja je koji mesec ranije Zmajevima poklonio pesmu Rolingstonsi. U pitanju je bio klasičan rokenrol, koji je koncepcijski najviše odgovarao ovom bendu. Sinišina ekipa je ipak imala osetno avangardniji pristup zvuku. Pesma je govorila o momcima koji su se „skotrljali“ i kulturu življenja sredine u koju su pristigli, ne da nisu prihvatali,  nego su težili da je menjaju i prilagode ranije stečenim navikama. Govoriti o sociološkim fenomenima u tom starosnom dobu, iz perspektive današnje stvarnosti, deluje čudno. Te Rolingstonse sam otpevao u par navrata, sada kao gost Zmajevima, jer sam sa Lobotomima već pola godine nešto drugo eksperimentisao. Ova svirka u KPZ-u je, ispostaviće se, bila uvertira za poslednju, ova dva benda, koja će se desiti samo par dana kasnije na Mašincu, u današnjem  holu TŠ “Radoje Ljubičić”. Taj “Mašinac” je bilo najbolje “prašenje” ‘89. godine. Na sceni su bila upečatljiva dva gitarska Marshall pojačala, nešto s čim nismo baš uspevali često da se srećemo u tim godinama. Ma, sve je bilo drugačije. Svirali su Underground, Zmajevi, Lobotomy, Barakude i Koherentni konji. Bio je to dobar nastup pripremljenih, usviranih bendova. Da će energija pojedinaca potrajati sve ove decenije, bez prekida,  nagovestili su Underground. Lako je možda iz današnjeg rakursa govoriti o tome, ali …

Underground su potpuno bili posvećeni muzici. Tražili su postave koje su mogle da ponesu ono što su želeli, predvođeni Nebojšom Milutinovićem Mitom. Repertoar se sastojao uglavnom od Pink Floyd-a i Doors-a. Jednom prilikom su, želeći da što vernije odsviraju Echoes od Floyda, standardnu postavu pojačali sa još jednim klavijaturama (Luka Đuričić) i gitarom (Boris Nikačević). Despa je svirao temu na jednoj, a Luka koristio efekte na drugoj klavijaturi. Bilo je to prilično progresivno. Na Mašincu, pomalo već iskusni, odlično su izneli Money, Time i Have A Cigar.

Uspešnu svirku svih bendova zatvaraju Koherentni konji sa autentičnim izvođenjem „Krokodila“ od El. Orgazma, uz podršku Lobotoma, koji su gostovali na pratećim vokalima.

Vreme je isteklo. Nismo više znali šta bi, a počele su kupovine trica i gluposti koje se nose u vojsku. Onog džaka ili jastučnice, u kojima poštom vraćaš civilku kući, četke za cipele, peroreza za svašta, nožića za konzerve, katanca za kasetu, igle, konca, ogledalca, češlja i nove četkice za brijanje iako je i stara bila nova, ali to ide tako. Nismo mogli otići bez žurki. I bilo ih je. Završna kod Aca Pante. Puštale su se ploče, a hit večeri je bila Iggy Pop – Real Wild Child.

I, odjednom: bap. Nađosmo se na železnikoj stanici. Jedan dan nekog pratimo, drugi dan nas prate, neki plaču, poneko i vrišti, galami,  a ima i dobro uvoštenih od raznih alkohola.

Vojska je bila teška smaračina, traćenja vremena i na momente smešnih pojava, utemeljenih u ljudskoj gluposti. Na početku sam bio onaj zgranuti, koji čeka da sveprođe. Nisam bio  “trapav”, da me to sad posebno remeti. Vojska je bila pravi indikator Jugoslavije. Neka disciplina postoji, a sve je neispravno, netačno, jeftino, siromašno, tragikomično i funkcionalno nepismeno. Laž je lajala iza svakog ćoška. Svako je tu imao svoju priču- i vojska i ja.

Dolazeći na odsustvo u par navrata, zakačio sam novi bend, zanimljivog imena- Arhivska zabava. Zvučali su odlično, ali na žalost, u toj postavi su trajali  kratko. Prvu ekipu su činili Miško Milosavljević, Pepi, Filenc, Lazar Šijak i Peđa Kovačević.

 Ako smo u Užicu, onda smo u Ključu, jer je L.A. već bio eklinika mortale. Čini mi se, da su tad padali odgovori u Ključu. Popodne bi otvarali teme, rasprave sa i bez pokrića, a uveče, ko je šta mogao. Moja uža ekipa više nije svirala. Jedino su iz generacije Šomi Boj i Mita terali dalje i u tim paklenim godinama. Umesto koncerata, okrenuli smo se organizaciji žurki. Bilo ih je na raznim mestima. Po stanovima, garažama, livadama, šumama ali su najubedljivije, pa i najkomičnije bile u SePeOu (prostorije Srpskog pokreta obnove). Zatim je usledio Bebop. Filenc je briljirao u organizaciji, a vremenom smo od kućnih Hi-Fi pojačala, čije smo izlazne tranzistore povremeno pržili, prešli na ozbiljniju opremu. Od Novih godina, išli bi ka tipskim večerima, posvećenih modi sedamdesetih, gde bi u prvi plan izletale paklene frizure, pantalone, koje bi cipele činile nevidljivim, plastične košulje i sakoi, za koje je utrošeno više materijala u reverima nego u leđima,  ogromnim sunčanim naočarima, samo za broj manjim od blatobrana FAP-a… Zimi bi se i smrzli, ali koga je bilo briga za to… Nijedna ta žurka, nije bila prosečna. Svaka je bila odlična!

Žurka u SePeOu

A onda postepeno, sve staje. Svirke postaju retke, jedni dolaze iz vojske, drugi odlaze, treće ščepaju fakulteti, a rokenrol tinja, ili se samo snalazi kako zna i ume. I pokušali su Lobotomy već prve jeseni da se skupe. Medo je bio u vojsci, pa ga na bubnjevima zamenjuje Sale Pop. I Filenc je u vojsci, jer pola godine kasnije od nas odlazi u JNA. Vesa, Duka i ja tragamo dalje za još jednim članom, pa nam se na par proba pridružio Mirko Kremić, pa Krsta Jelisavčić. Zatim odlazimo u Beograd, i sve to ide nekako klimavo, na mišiće. Konačno u proleće ‘91. na bubnjevima nam se priključuje Peđa Kovačević. Zakazana je svirka kod Centrale, i spremamo se za taj nastup. Prošlo je skoro dve godine od našeg poslednjeg nastupa, pa smo ovaj povratak željno iščekivali. I spremili smo se, ali će se ispostaviti da kao Lobotomy nećemo svirati tog leta,  niti bilo kog drugog, u sledećih trideset godina. Par dana pred nastup saobraćajna nezgoda učini da Duka i ja ponesemo solidne povrede nogu.. A gitara se u rokenrolu, ipak svira stojeći. Na noge nismo mogli za prvu svirku, ali smo bili potpuno ubeđeni da ćemo na istom mestu biti za dve sedmice, jer je u planu bila još jedna gitarijada. Oporavili smo se, ali je druga svirka otkazana, zbog zveckanja oružjem u predvečerje ratnih razaranja. Kreću ratovi, mobilizacije, a svirke postaju retkost. Love je malo, i ona se ne troši na gitarske žice, već uglavnom na votku koja se dosipa u nedogled, u čaše zatrpane silnim parčadima limuna. U kafanama je već od rane jeseni užasno hladno, naročito u onom donjem,  prvom metru. Svuda biju kaloriferi i svi gledaju da glavu negde zaklone. Da li postoji odvratnije grejno telo, bar u sećanju?  Da li se iko ikad oznojio uz tu šklopociju? Kalorifer tih godina pomera mozak i u bioskopu. U sećanju mi je ostao urezan urlik namenjen legendarnom domaćinu bioskopa: Đoko gasi, polećesmo!

U međuvremenu, oprema se pogubila, ponegde nešto zaboravilo, jednostavno nestalo, a ako je neko mogao nešto i da proda, rado je to učinio. Kod nas je ostala samo poneka akustična gitara i sećanja, da se ima o čemu pričati i nasmejati. Ostala je i dispozicija koja će nas naterati da dvadesetak godina kasnije, opet zavrtimo istu ploču. Nismo verovali. Samo smo probali, i to je nekako krenulo. Krenuli su i drugi, pa se opet u Užicu vrti rokenrol. Čini mi nikad masovnije, ali samo kada su bendovi u pitanju. Jedino što on ne predstavlja ni delić nekadašnjeg društvenog fenomena i potencijal za uticaj, koji bi ostvario neku željenu promenu.

Trenutno, bar dvadesetak bendova nešto petlja. Došli su, na sreću, i oni mlađi, sa specifičnim pristupom i dobrom energijom. Rock Almanac, u koga su upakovani ljudi iz nekadašnjih Bitangi, Lobotoma, Zmajeva i još par preteča, u svojoj hobi priči, proizvode i troše neku novu, dobru zabavu i, po svemu sudeći, neće od ovoga odustati tako lako.

A i zašto bi.

Kraj ovog dela priče – u nastavku: S.U.P.

Podeli

Related posts