Takoreći ni od čega


Ima ta ritualna kafa u podne, ovde u Mijatovićima na Jelovoj gori, atar sela Gostinica. Danas je kod Olge, inače postoji raspored, a tim povodom se telefonira svakoga dana. Sneg je toliki, da ekipa iz susednog dvorišta ne može da se probije, pa smo tu samo tetka Slava, čika Radisav, Olga i ja. Domaćica je imala štošta da kaže, a kako smo došli do priče o mleku koje je ona kao devojčica nosila Draganu, vlasniku poslastičarnice “Zora” i do ćeten alve koja se tamo prodavala na parče odsečeno od pravougaone komadeške formirane u nekom plehu, modli, ubijte me ako znam. Tu svi govore uglas, graja je neverovatna, ja retko uspevam da pratim svoje misli, trudeći se da pohvatam one izgovorene od strane prisutnih.

Radisav je, začuđen Olginom memorijom, pitao kad je to bilo, kad se tako živo seća, na šta je blagoglagoljiva Olga, koja se retko “gasi”, kao iz topa izbacila: “Pa, pre 60 godina”. I hteli ne hteli, zapodenu se priča o alvi, tom orijentalnom slatkišu, koji pamti i bolje dane od ovih aktuelnih. Ja sam rekla da ćeten alve ima i danas, prave je licideri, a prodaje se na vašarima, zajedno sa svilenim bombonama i liciderskim srcima. Znam, kupujem je u Užicu na Petkovicu i na Đurđevskom vašaru.

Slava je jadikovala nad nekim izgubljenim receptom, diiiivnim, zbog koga je celu kuću, doduše bez uspeha, prevrnula, a bio je za oblande sa tom alvom. Obećala sam prekopati internet u potrazi za nečim takvim i evo me gde guglam. Recepata vazda, sa čokoladom, orasima, lešnikom, ko će ga znati koji je taj Slavin, isprobani? Pa sam se, eto, setila moje majke, koja je mnogo volela tu poslasticu, zbog čega smo joj je donosili odakle god da smo išli, a najčešće iz Grčke. Tamo je ima svih ukusa i sa raznoraznim dodacima, ja je i dan-danas volim i dobijam. Npr. od mog druga Dejana iz BabušnicU, tamo stiže u velikim konzervama iz obližnje Bugarske. Natur varijanta, tzv. vanil najdraža mi je.

Ali nije alva samo ćeten, ona napravljena od tahinija (susamove paste). O tome razmišljam, dok sedim u toj atmosferi koja me umnogome podseća na onu iz detinjstva, sa Rakijske pijace i sa kafenisanja, kojima mi deca nismo prisustvovala, takav je tad bio red. Ali sam volela i volim tadašnje i sadašnje sede glave, usta punih raznih priča, najčešće o onome kako je to nekada bilo. U to ime rešavam, sutra, u sredu pravim alvu, onako kako je to moja Milena zilion puta činila, naizgled ni od čega, u danima kada se posti, a ja cvrčim, vazda željna nečeg slatkog.

I da vam kažem, umetnost je upravo to, taj put koji vas od naoko ničeg vodi do nečeg, slasnog, mirišljavog, nosivog, upotrebnog, jestivog, dragog, potrebnog… A ova priča posvećena je svim tim brojnim likovima, koji su bili svojevrsni umetnici, a da toga nisu ni bili svesni. Mamama koje su nam plele džempere, tetkama sa tirolskim pitama, babama-majstoricama za Doboš torte, komšinicama sa Singericama, kućnim prijateljima-pripovedačima…

Ova današnja, Majkina alva je za samo za njih.

I nema tu nekog recepta, to su oni odokativni starovremskih domaćica.

Za alvu od preprženog brašna potrebno vam je:

Šerbe: šećera koliko da pokrije dno (debljine prsta) one najveće džezve, od 1l mislim i po litre vode, možda malo više,
4 šoljice (one najmanje kafene, iz kakvih se kafa više ne pije) brašna belog,
kristal šećer za posipanje,
od posuđa, kakav stari tiganj, za čije dno se brašno tokom prženja neće zalepiti i ona oveća džezva, plus varjača.

Prvo napraviti šerbe, tako što ćete karamelisati šećer na najnižoj temperaturi, pazeći da ne zagori. U braonkasti tečni sadržaj doliti vodu dok je još na vatri i pustii da vri, dok se ne otopi šećer. Ostaviti po strani, dok ne propržite brašno. Opet na najtišoj vatri, uz neprestano mešanje varjačom, pustite da brašno poprimi žućkastu boju. Nalijete šerbe, mešajući kako se ne bi stvore grudvice. Dobićete gusti, lepljivu smesu, pogodnu za oblikovanje. Mi to radimo kafenom kašičicom, a vi valjčiće možete oblikovati i među dlanovima. Pošto ovako dobijeni slatkiš uopšte nije sladak, neophodno je dobrano ga uvaljati u kristal šećer.

Ideaalno za posne dane, za okupljanja u prirodi, vikendicama, kada nemate previše satojaka, a imate želju da se zasladite.
Prijatno!

Podeli

Related posts