Tijanino zeleno oko

RAZGOVOR S KAMENOM – Vislava Šimborska

Kucam na vrata kamena.To sam ja, pusti me.
Hocu da udem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.

Odlazi! – kaže kamen –
Cvrsto sam zatvoren.
Cak razbijeni na komade
bicemo cvrsto zatvoreni.
Cak smrvljeni u prah
necemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.
Dolazim iz ciste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prodem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.

Ja sam od kamena – kaže kamen –
i svakako moram sacuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišica za smeh.
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.
Cula sam da su u tebi velike prazne sale,
nevidene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo cijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.

Velike i prazne sale – kaže kamen –
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih cula.
Možeš me upoznati,
poznavati me neceš nikad,
citavom površinom okrecem se prema tebi,
a citavom unutrašnjošcu na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utocište za vecnost.
Nisam nesrecna.
Nisam beskucnik.
Moj svet je vredan povratka.
Uci cu i izaci praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
necu dati ništa osim reci
kojima niko ne veruje.

Neceš uci – kaže kamen –
Nemaš culo ucešca.
Nijedno culo ne može ti zameniti culo ucešca.
Cak i pogled izoštren do svevidenja
ne vredi ti ništa bez cula ucešca.
Neceš uci, imaš jedva zrno toga cula.
Jedva njegov zacetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.
Ne mogu cekati dve hiljade vekova
da udem pod tvoj krov.

Ako mi ne veruješ – kaže kamen –
obrati se listu, reci ce ti što i ja.
Kapi vode, reci ce ti što i list.
Konacno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.

To sam ja, pusti me.

Nemam vrata – kaže kamen

Podeli

Related posts