Too Old to Program, Too Young to Die

Podstaknut tekstom iz NY Times-a koji kaže da je od svih radnika s jednom nogom u penziji (55+) koji su tokom pandemije izgubili posao u Americi, čak njih 65% za najviše godinu dana pronašlo isti ili još bolji posao, ja sam se, u mojim poznim radnim danima, uredno prijavio za posao na pozicijama u industriji koja (kao) vapi za radnicima. Iako (mislim da) sam za konkurisane pozicije zaslužio da budem pozvan na razgovor, to se nijednom nije desilo (a pišu da godine nisu važne, a iskustvo jeste). Zato ovde objavljujem zamišljeni 15-minutni razgovor imaginarne (srpske) komisije (proseka 30,5 godina) iz (zapadne) firme i mene (već godinu dana 60+):

Komisija (njih troje, momak u kombinaciji krokodilske majice, farmerke i patike, nasmejana devojka u letnjoj lepršavoj haljini i momak u lepom letnjem sakou i lanenim pantalonama… nakon primetnog generacijskog šoka na njihovim licima): Dobar dan (u glas).

Ja (letnji sako, košulja, farmerke, cipele): Dobar dan gospodo, hvala što ste me pozvali na razgovor.

Momak u sakou (očigledno šef komisije, jer drugo dvoje pogledom čekaju da on progovori prvi… on mi rukom pokaza da sednem u stolicu i kada sedoh… ): Danas je prvi preliminarni sastanak na kome ćemo se malo bolje upoznati, a nadam se da ćemo se viđati još nekoliko puta. Za početak, hoćete reći nešto o sebi ukratko ili da mi odmah krenemo da postavljamo konkretna pitanja? Nadam se da razumete da niste jedini sa kojim pričamo danas..

Ja: Ako ste pročitali moj CV I cover letter onda možda ne moram da krenem od Kulina Bana… a ako niste…

Devojka: Jesmo, naravno, pročitali sve pažljivo. I pozvali smo samo izabrane, među njima i vas. Mene za početak interesuje jedan raritet (smeška se). Kako je to bilo raditi sa bušenim karticama? (ovu zanimljivost sam pomenuo u uvodnom pismu)

Ja: Bilo je to početkom osamdesetih na Elektrotehničkom fakultetu, dakle pre pojave personalnih računara. Tada je u računarskom centru od tih štampača i bušača i čitača i klime koja hladi ogroman računar bilo bučno kao u fabrici. Vežbali smo FORTRAN na ogromnom IBM računaru koji nije imao tastaturu, već smo za svaki programski red morali prvo da odštampamo kartončić. Znači specijalna pisaća mašina nakon kucanja jednog programskog reda i pritiska na Enter, izbuši gomilu rupica na jednom kartonu, dimenzije vaše futrole za cvikere (pokazujem prstom na futrolu). Pa onda ukucamo drugi red na drugom kartonu i tako sve do kraja programa. A onda te silne kartice označimo rednim brojem da bi znali kojim redosledom da ih poređamo u programu. I kada hoćeš da testiraš program, ti te kartice ubaciš u neki spremnik odakle računar, kao iz nekog šaržera, veoma brzo učita svaku od njih, a na ekranu prikaže rezultat programa.

Devojka: Neverovatno iskustvo. Ali, uz to niste mogli mnogo da vežbate.

Ja: Vežbe većinom imaš na tabli i papiru. Sećam se da mi je jednom ispao čitav bunt tih kartica iz fascikle i prosuo se po mokrom asfaltu. Trebalo ih je ponovo skupiti i poređati i čvrsto vezati gumicom. (glasno su se, i iskreno, nasmejali). To su nam bili prvi prenosni memorijski uređaji, pre disketa, diskova, fleševa…

Ja (nastavljam): To su bili zadnji trzaji bušenih kartica jer sam na mojoj 4. i 5. godini već radio na normalnim računarima. Imali smo nekoliko računarskih učionica sa terminalima, normalnim ekranima, naravno monohromatskim  i tastaturama, koji su bili prikačeni na velike VAX računare. Tu smo počeli i da učimo operativne sisteme, programiramo… i da igramo prve igrice – znate one zmijice?

Momak u sakou: Da. Nemamo uopšte iskustva u radu na velikim računarima, ali ja vidim još neku nelogičnost u vašem rezimeu. Piše da ste završili odsek elektroniku, smer tehnika komunikacija i diplomirali na akustici prostorija. Otkud to da krenete sa računarima? (napomena: u konkursu se traži inženjer ili matematičar ili ekonomista najmanje bečelor nivoa, što ispunjavam, plus neka iskustvo i znanja, što opet višestruko ispunjavam)

Ja: Prvo, tadašnji ETF nije imao IT odsek, već je informatički smer pripadao elektronici. Dakle, imali smo gomilu istih, pa i računarskih predmeta i nije mi trebalo puno da uđem u materiju. A drugo, paradoksalno, tada su plate u užičkim fabrikama bile veće nego u beogradskim firmama, nije bilo stranih firmi uopšte, domaća privatna preduzeća su, sve do 90-te, zakonom bila zabranjena, pa sam rešio da odradim pripravnički u računarskom centru Prvog partizana koji je tada imao 2 jaka VAX računara sa 256 korisničkih terminala. I tako, naučio sam tada najpopularniji jezik za biznis COBOL i relacione baze podataka, onda se oženio, otišao u vojsku, dobio dete, prešao u Beogradsku banku, radio na drugim velikim računarima, tada negde kupio i prvi PC i privatno počeo da programiram za druge firme, sada već koristeći nove programske jezike. Još jednom da objasnim to vreme… Bile su to godine kada mi je prijatelj, policijski inspektor objašnjavao da iako imam pristup policijskim podacima iz Prvog partizana ne mogu da ih hakujem jer se oni nalaze u podrumu, plus su blindirani. (svi se smejemo, čini mi se iskreno)

Momak u sakou: Vidim da imate preduzeće. Šta ste radili do sada?

Ja: Da. Multisoft sam napravio dan pre nego što će nam uvesti sankcije 1992. I tako, 30 godina kasnije, čini mi se da nema privredne oblasti u kojoj nisam radio aplikacije. Shodno vremenu i zadatku, programirao sam u ogromnom broju programskih jezika, radio sam sa skoro svim vrstama baza podataka, kreirao sajtove, web aplikacije i hibridne aplikacije za mobilne uređaje. A kao najčešće vodeći programer, to je podrazumevalo da sam, kao preduslov, u svakom projektu morao odlično razumeti organizaciju i logiku rada svake od tih kompanija, a zatim napraviti odgovarajuće softversko rešenje. Pored toga, bili smo i predavači na kursevima, od vlastite firme do Petnice, sklapali smo i održavali računare i mreže. Moja kompanija je bila pionir za izradu obrazovnog softvera, sa najviše priznanja u stručnoj literaturi i računarskih časopisima, pa čak i sajmovima, nekad i međunarodnim, ali ipak nepriznata od zaostale srpske školske administracije. I u tih preko 100, većinom nagrađenih, projekata sam bio, većinom, vođa projekta i vodeći programer.

Devojka: Otkuda to da se baš toliko bavite obrazovnim programom?

Ja: Nemam pojma, možda mi je podsvesno bilo muka da više pišem programe za ekonomiste. Nervirao sam se što sam u fabrici i u banci morao bolje da poznajem ekonomske stvari od ekonomista. Recimo komforna kamatna stopa se računa pomoću 12. korena od nekog komplikovanog izraza, a teško da bi se neki bankar u doba ludačke inflacije 90-ih, a bogami ni sada, toga mogao setiti. Ja sam to morao da znam u pola noći. I to u trenutku kada mi po ceo dan ažuriramo programe u pokušaju da pratimo dodavanje velikog broja nula, ludačke denominacije, svašta nešto. I za svaki drugi aplikativni softver vi morate da postanete bolji stručnjak od nekoga koji ti je naručilac posla. Moraš baš dobro da ukapiraš organizaciju zdravstva, autoprevoznika ili kladionica ili biblioteka. Obrazovni softver nam je dao veću slobodu, a i lepše je praviti obrazovnu igricu, snimati glumce, crtati, pevati, obrađivati multimediju nego program za dvojno knjigovodstvo. Mada, supruge su nam, mom ortaku i meni, zamerale što se bavimo očigledno neprofitabilnim poslom. A mi smo godinama verovali da je uspeh tu negde, iza ćoška. A da… da kažem, slavu u računarskim časopisima smo stekli našim prvim multimedijalni programom Užice nekad i sad. I tako…

Momak u sakou: Malo smo odužili uvodno ćaskanje, a nismo još stigli na konkretna pitanja.

Devojka (konkretno): Šta ste i u čemu ste sve radili?

Ja: Skoro da nema programskog jezika koji nisam probao, većinom i koristio. Počeo sam sa FoxBase, DBase, Clipper MS-DOS, Windows, Novell okruženju, pa onda sa FoxPro, C, Visual Basic, pa sam onda krenuo da pravim naše obrazovne multimedijalne programe u Toolbooku. Aplikativne ekonomske programe smo radili najviše u FoxPro, Visual FoxPro i Clarion. Naše nagrađivane programe, recimo My Book Machine za Windows koji je na sajmu Didacta u Hanoveru 2015. proglašen za najbolji obrazovni alat smo radili sa alatima C#, WPF, ASP, MS SQL. Prostiju verziju ovog programa za mobilne iOS i Android uređaje radio sam u PhoneGapu. Radio sam sajtove koristeći HTML, CSS, JavaScript, jQuery, AngularJS, PHP, MySQL, Joomla, WordPress. Pravili smo i mobilne aplikacije koristeći PhoneGap i Ionic. Firma je jedno vreme imala 20 zaposlenih sa 40 umreženih računara, pa sam instalirao i radio i sa serverima: Microsoft Windows Server, Microsoft SharePoint Server, Microsoft Exchange Server, IIS Web Server, SQL Server Management Studio itd. Radili smo računovodstvene i HR programe, specijalizovane programe za zdravstvene fondove, bolnice, katastre i geodetske zavode, fabrike, akviziciju podataka sa analognih i digitalnih uređaja, video klubove, auto-škole, radio stanice, kladionice, biblioteke, nevladine organizacije, autobuske stanice, škole, svašta nešto.

Momak u sakou: E sad… morate nam objasniti zašto uopšte konkurišete kod nas.

Ja: Jeste malo čudno, priznajem. Multisoft se već četvrt veka bavi digitalnim obrazovanjem. U njemu smo bili najpoznatiji. Naš softver je jednom predstavljao državu na Prvom svetskom samitu informatičkog društva u Ujedinjenim nacijama, već sam pomenuo nagradu u Hanoveru, ali nisam i u Beču, Berlinu i tako dalje. Ali… biti direktor i suvlasnik firme u Srbiji koja se bavi obrazovanjem, a da pri tome nemamo podršku ministarstava, škola i profesora koji su i dalje u digitalnom mraku je bilo veoma teško. A u Srbiji je voditi privatan biznis ionako veoma teško. Možeš imati genijalne ideje, da prosipaš bisere i u isto vreme da budeš na ivici bankrota. A možeš biti član stranke bez ikakvog kvaliteta i postati državni liferant, milioner. Istina, imali smo i organizacionih grešaka i nismo bili u mogućnosti da prenesemo posao na mlađe. Ovo što mi radimo ih ne interesuje, kad već godinama mogu da rade u brojnim stranim firmama u Beogradu. A ni sa parama ne možemo da budemo konkurentni. Ja sam se umorio od razmišljanja o organizaciji firme, porezima, platama, kreditima, beskrajnim dopisima, konkursima, jedva sam čekao da dođem kući i programiram, radio sam dan i noć, bez odmora, vikenda, praznika, uvek je imalo nešto da se radi, prepravi, doda… to je sve bilo, doduše, pre pandemije. Zato bih danas drugima prepustio da unapređuju naše nagrađivane programe, a pre će biti da ću ih staviti na Internet da se besplatno preuzimaju, a sada imam ovu ideju: kada se naša zemlja najzad otvorila prema svetu i kada se mogu raditi poslovi i iz sopstvenog dnevnog boravka, želim da ostvarim svoju dugogodišnju želju – da radim u velikoj i prosperitetnoj kompaniji, u kojoj mogu još jednom da potvrdim svoje sposobnosti. Radom sa Power BI programom bih i vama i sebi dokazao da sam i dalje u toku sa vremenom.

Momak u sakou: I sada sledi pitanje. Zašto pored velikog programerskog iskustva želite da radite kod nas kao Power BI analitičar?

Ja: Ovako. Učenje mi je od uvek pričinjavalo zadovoljstvo. Završio sam ETF, ali sam, uz studiranje moje ćerke na FON-u, pročitao i sve njene knjige, sve do mastera. Tu sam se upoznao sa poslovnom inteligencijom. I to me nekako fasciniralo, koliko su to dobri programski alati. I to je neverovatna važna stvar za sve firme. Zatim sam naučio programe Qlik View, pa Qlik Sense, doduše radeći poslovne analize za moju firmu, analizu proizvoda, njihovih cena, prodaju itd. Pre nekoliko godina sam prešao na Power BI, više mi se svideo. Naučio sam njegov jezik DAX i pravio sam razne analize koristeći javno dostupne baze podataka u svetu. Danas mogu da kažem da imam dovoljno iskustva u korišćenju Power BI-a, a kako imam i razvijenu logiku u povezivanju podataka i u samom programiranju, mislim da bih se brzo uklopio u svaki projekat i mogao jako da doprinesem poslovima navedenim u vašem oglasu. Moje iskustvo u radi sa bezbroj baza podataka, relaciono povezivanje podataka, shvatanje njihove organizacije i obrada tih podataka u više programskih jezika mi potvrđuje da bih se lako snašao u svakom okruženju. Sa mojim iskustvom bih mogao da postavljam, organizujem i realizujem kompletne analitičke projekte, ali i da pronalazim rešenja za moguće probleme.

Devojka: Verujem da bi ste mogli da budete lider u projektima, verujem da imate i znanja i iskustva, međutim… da niste prekvalifikovani za ovo radno mesto? Jeste li konkurisali još za neko radno mesto, ovde ili u nekim drugim firmama?

Ja (već pripremljen na ćerkinu priču da njena firma, američki poslodavac sa našim menadžmentom u Beorgadu, zapošljava matorce samo na mesto IT podrške, što znači da čikice mladim stručnjacima rade prljave poslove – podešavaju računare, instaliraju operativne sisteme, programe, podešavaju VPN i komunikacione programe, instaliraju drajvere – sve ono što su današnji mladi preskočili da nauče jer sklapanje i čačkanje računara više nije u modi): Ne bih ja ovde pao s konja na magarca. Ja jednostavno želim da radim u drugom okruženju, u organizovanoj firmi gde ne moram da mislim ni o jednoj drugoj stvari osim o zadatku koji sam dobio. Mislim da bi ih brzo rešavao i da bi mlade kolege imale koristi od mene. Bez obzira da li bih bio Junior Developer ili Senior Developer.

Devojka: Jesu li vam poznati termini, odnosno šta znače skraćenice, recimo DWH, ETL, T-SQL, CRUD, REST? (među ovim akronimima, koje je perfektno spelovala na engleskom, krije se par stvari čije se poznavanje tražilo u konkursu)

Ja (sa osmehom): Jesu, jesu, znah ih sve. Još od si-bi-dži-bi i ar-tu-di-tu. Sve sam ja te skraćenice naučio, shvatio. Istorija informatike, u kojoj sam i aktivni učesnik je puna tih skraćenica. A ja sam ovih decenija, tačnije 35 godina koliko radim, skoro sve to naučio. Prilično dobro razumem gomilu akronima i šta stoji iza njih i kako se koriste. Znam i kako su programski jezici dobijali imena… Pratim tehnologiju decenijama i imam 7 puta duže iskustvo nego što je potrebno u vašem oglasu i mislim da bi to u nekom bodovanju trebalo da bude i mala prednost, zar ne… Hoćete da objasnim neki od njih?

Momak u sakou: Mislim da ne treba ovaj put. Biće prilike. Hajde da se vratimo na Power BI. Mislite da dobro poznajete Power BI, a ipak niste mnogo radili u njemu.

Ja: Radio sam dovoljno u njemu da znam šta mogu uraditi za 10 minuta, a šta za 10 dana. Dugogodišnje programersko iskustvo mi tu pomaže. Uostalom, dajte mi neki zadatak i da sednem da probam da ga rešim.

Devojka: Nemamo sada za to vremena. Nadam se da ćemo vas za to pozvati neki drugi dan. Ali… vi ste meni najstariji kandidat sa kojim sam pričala… i moram da priznam da su moji roditelji vaših godina… i nisu zainteresovani za tehnologiju… i jedva čekaju penziju. Nisu stalno bolesni, ali imaju problema… i…

Ja: Nisam zdrav kao dren, ali i onda kada sam bio bolestan, nisam išao na bolovanje, već sam radio od kuće. Nikada nisam bio na bolovanju. O penziji ne razmišljam i potrudiću se da radim i dalje. Volim ovaj posao. Uz računar sam po ceo dan. I trudim se da budem u toku sa svim. Ali zaobilazeći društvene mreže. Napravio sam mobilnu aplikaciju za čitanje breaking news svih glavnih medija iz Srbije, Amerike, Engleske i tako se informišem. Zaista slabo provodim vreme na društvenim mrežama, ali sam pretplaćen na NY Times, Spotify, Rolling Stone, …

Momak u farmerkama (najzad i on): Mi ipak više slušamo moderniju muziku, a ne Rolling Stonse.

Ja (prekidam ga): Mislio sam na časopis Rolling Stone, najbolji svetski časopis za muziku, zabavu, filmove i TV i koji usput objašnjava kako novi fenomeni utiču na politiku i život uopšte. Hoću da kažem da pratim i pokušavam da razumem aktuelnosti. Čitam i Wired, časopis za koji se može reći da je Rolling Stone za tehnologiju, najbolji od svih. Ćitam PC Magazine decenijama. Gledam gomile filmova i serija, pratim sve što vole mladi, idem na koncerte i ovde i u inostranstvu (smešim se), pratim sve dodele Oscara, Zlatnog globusa, Grammyja, gledam sve nominovane filmove i serije, slušam svu nagrađivanu muziku. Hoću da vam kažem da izgleda da, po meni, nisam još za bacanje (opet se smešim)… Po kući imam gomilu smart uređaja. Volim i pratim tehnologiju…

Momak u sakou: Razumemo… Ovaj intervju vodimo na srpskom. Napisali ste da možete raditi i na engleskom. A opet, nema mnogo njih iz vaše generacije koji se služe engleskim dovoljno dobro.

Ja: U pravu ste, ali to ne važi za mene. Od kako sam počeo da kupujem ploče, pre 50 godina (ko zna po koji put se smeškam). počeo sam da učim reči pesama, u srednjoj sam već išao u London da učim engleski, tokom studija sam putovao po Evropi, i da nam nije Milošević došao na vlast, verovatno bih sada radio negde u svetu. San mi je tokom studija bio da radim u nekom londonskom studiju ili BBC-u ili British Telecomu. Ovako mi ostaje da probam da ipak doživim da radim za neku veliku, uređenu, inostranu firmu… na engleskom (i opet se smešim).

Devojka: Dobro. Ja mislim da za sada nemamo ništa više da vas pitamo. Mislim da ćemo vas uskoro zvati da zakažemo sledeći sastanak na kome ćemo proveriti vaše sposobnosti. Ovako unapred mogu da kažem da mislim da ste sigurno dovoljno kvalifikovani, pa možda i prekvalifikovani, za ovo radno mesto. Da li imate vi još nešto da dodate, ili pitate?

Ja: Ne. (njih troje u momentu ustaju, pa i ja za njima i dok se rukujemo) Hvala što ste me pozvali. Mislim da bismo mogli dobro sarađivati…

Oni: Doviđenja.

Devojka: Čujemo se uskoro, hvala i srećan put.

Ja: Hvala. Doviđenja.

P.S. Već sam na početku rekao da je ovo imaginarni razgovor. Za poslednjih 6 meseci, koliko se javljam na desetine konkursa, još me niko nije pozvao na razgovor.

Podeli

Related posts