URBANE BAŠTE (3)

Garden sharing

Deoba bašte je sporazum o urbanoj zemljoradnji, gde vlasnik zemlje dozvoljava baštovanu pristup njegovoj zemlji, najčešće u ili ispred dvorišta, radi proizvodnje hrane. To je neformalni odnos jedan na jedan, a postoje brojni Internet projekti koji besplatno pomažu u pronalaženju i povezivanju partnera. Iza ovih sajtova su individualci, ali mogu biti i vladine agencije i neprofitne grupe.

U nekim slučajevima ovi sporazumi su način da se skrate liste čekanja za pristup zajedničkim baštama ili alotmentima u mnogim gradovima.

Postoje dve osnovne forme sporazuma. Jednostavan, između dve strane: jedna obezbeđuje zemlju, a druga rad, dobijeni prinosi se dele. Druga forma je složena saradnja grupe, često su to susedi, koji dele sve: prostor, rad i plodove. U skladu sa tim, ugovori mogu biti jednostavni i detaljni. Ugovor može obuhvatiti vreme pristupa zemlji, prihvatljivo ponašanje, pojedinačni nivo učešća i doprinosa, nabavku i korišćenje baštovanske opreme i tako dalje. Sva ova pitanja mogu biti dogovorena “na reč”, usmeno, ali je preporuka da budu i u pisanoj formi.

Ovaj oblik baštovanstva je najrašireniji u SAD i Kanadi, pa su i Internet servisi najbrojniji u ovim zemljama.

U UK postoji on line mreža Landshare, koja sarađuje sa TV Channel 4 i 2009. godine je imala preko 40 hiljada članova. U Škotskoj postoji mreža u Edinburgu, koja promoviše deobu 60 bašti volonterima, radi podrške starim licima, koja ne mogu više da održavaju sopstvene bašte.         

Slično je i u Francuskoj, a u novije vreme se u UK i Novom Zelandu javljaju pokušaji da se garden sharing projekti uključe u veće održive planove.

Victory garden

Tokom Velikog rata došlo je do ogromnog pada u proizvodnji hrane, posebno u Evropi. Usled sveopšte mobilizacije kako radne snage, tako i mehanizacije za potrebe fronta, poljoprivredna domaćinstva su zapuštena, a mnoga su pretrpela i ratna razaranja. Globalni nedostatak hrane i nemogućnost snabdevanja iz uvoza, naveli su političare da primene ideju proizvodnje hrane u domaćim uslovima gde god je to moguće.

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata u SAD, Kanadi, UK, Australiji i Nemačkoj razvio se koncept victory garden ili kako su ih još zvali vrtovi hrane za odbranu. Bukvalni prevod bi bio bašte pobede, ali mi se čini primerenim koristiti i naziv ratne bašte. Osim indirektne pomoći ratnim naporima, ove bašte su imale za cilj dizanje morala kod civilnog stanovništva i stvarale kod baštovana osećaj da su njihovi doprinosi radom i proizvodima izuzetno značajni za naciju i da pomažu da se pobedi neprijatelj.  Baštovani su imali svoj svakodnevni ratni front.

Organska proizvodnja

Suština je bila da se u privatnim rezidencijama, ali i javnim parkovima, sportskim terenima, gaji voće, povrće i razne druge baštenske biljke. U uslovima racionisanog snabdevanja hranom na osnovu markica i kartica za snabdevanje, ovakav koncept vrtova bio je način da se smanji pritisak na snabdevanje organizovano od strane države.

Koncept ovih bašti je u Kanadi postao popularan 1917. godine. Ministarstvo poljoprivrede je pokrenulo kampanju da svi meštani gradova i sela koriste svoje bašte i dvorišta za proizvodnju hrane za svoju ličnu upotrebu, ali i za ratne potrebe. Udruženja žena su okupila agrarne eksperte i dovodila ih u škole da bi kod učenika i njihovih porodica podstakle interesovanje za baštovanstvo. Dodatno je podsticano i gajenje živine.

U SAD je od marta 1917. godine do kraja rata nastalo preko 5 miliona bašti. Američki predsednik V. Vilson je bio direktno uključen u promovisanje i finansiranje kampanje, pod sloganom “Hrana će pobediti rat”.

Tokom Drugog svetskog rata ovaj koncept je ponovo primenjen. U Australiji je kampanja počela 1942. godine, dok je u Velikoj Britaniji kampanja pod imenom “Kopanje za pobedu” obuhvatila apsolutno svo raspoloživo zemljište: napuštena polja, ivice pruga, travnjaci, dekorativne bašte… Na sportskim i golf terenima gajeno je povrće ili su korišćeni za ispašu ovaca. Sadilo se u kraterima od bombi, na travnjaku Hyde Parka, oko Albert Memoriala su nikli alotmenti u kojima je gajen crni luk, a i Bakingemska palata i Vindsor su imali povrtnjake, po želji Džordža VI da i kraljevska kuća da svoj doprinos. Tokom 1943. broj alotmenta je udvostručen, kako u gradskim i prigradskim, tako i u seoskim područjima. Radio emisija “U tvojoj bašti” imala je preko milion slušalaca i učesnika voljnih da daju savete o baštovanstvu. Čak je bio formiran poseban okružni komitet za uzgoj i sakupljanje lekovitog bilja, kada je usled blokade od strane Nemačke došlo do nestašice određenih lekova.

Vlada SAD je takođe podsticala širenje bašti, pa je tokom Drugog svetskog rata na ovaj način obezbeđivano oko 1/3 povrća. Takođe je isticano da se na ovaj način snižava cena hrane koju nabavlja država za vojne potrebe, čime se ušteđeni novac može preusmeriti u druge važne namene. Do maja 1943. godine postojalo je 18 miliona bašti, od čega 12 miliona u gradovima. Eleonora Ruzvelt je dala lični primer pravljenjem bašte na travnjaku Bele kuće, po uzoru na V. Vilsona koji je tokom Prvog svetskog rata pustio na travnjak ovce na ispašu (čime je istovremeno izbegnuto košenje trave). Međutim, iako su bašte promovisane kao patriotska dužnost, u anketama se 54% Amerikanaca izjasnilo da su gajili vrtove iz ekonomskih, a svega 20% njih je pomenulo patriotske razloge.

Mada je Ministarstvo poljoprivrede u prvih mah prigovorilo konceptu ratne bašte na placu Bele kuće iz straha da taj pokret može ugroziti industriju hrane, kasnije je počelo da objavljuje osnovne informacije o baštovanstvu, u saradnji sa korporacijama iz agrobiznisa. Količina voća i povrća dobijena u vrtovima 1944. godine je bila skoro na istom nivou kao i ona iz komercijalnog sektora. Sem toga, pokret ratnih bašti je na lokalnom nivou doprineo jačanju zajednica i ujedinjenju domaćeg fronta, najčešće održavanjem festivala i takmičenja lokalnih proizvođača, ali je istovremeno, i to ne samo na Jugu, podsticao segregaciju određivanjem posebnih nagrada za “obojene” i druge slične grupe.

Posle rata mnogi Britanci su prestali da se bave baštovanstvom, u očekivanju boljeg snabdevanja hranom. Međutim, nestašice i restrikcije su potrajale do sredine 50-ih. U nekim delovima Londona, vrtovi su korišćeni kao alotmenti skoro do kraja 20. veka, kada su izbačeni od strane vlasnika zemlje i sad uglavnom nemaju nikakvu funkciju.

Slično je bilo i u SAD – neke su zatvorene, neke su nastavile da funkcionišu, negde se više gajilo cveće, a negde povrće. Od početka 21. veka počinje ponovo da raste intresovanje za vrtove na javnim površinama, pojavljuju se brojne web stranice i blogovi, peticije za obnavljanje nacionalne kampanje. U martu 2009. godine Mišel Obama je na travnjaku Bele kuće, poput Eleonore Ruzvelt nekad, napravila povrtnjak, kao podršku ideji unapređenja proizvodnje zdrave hrane. Melanija Tramp je zadržala povrtnjak, ali je u njegovo održavanje uključila decu iz škola.

Nastaviće se

https://en.wikipedia.org/wiki/Allotment_(gardening)

https://en.wikipedia.org/wiki/Garden_sharing

https://en.wikipedia.org/wiki/Victory_garden

https://www.tripsavvy.com/german-garden-houses-4062140https://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/1352/820/urbana-agrokultura-proizvodnja-hrane-u-naseljenim-sredinama

Podeli

Related posts