URBANE BAŠTE(5)

Urbana agrokultura

Sve veće interesovanje za urbano baštovanstvo, dovelo je do nastanka nove grane u poljoprivredi – urbana agrokultura, čija je osnovna odlika lokalni karakter: lokalna proizvodnja, lokalne zajednice, lokalna upotreba, povećanje ekonomske snage urbane sredine, jačanje lokalnih veza. Činjenice koje idu u prilog urbane poljoprivrede:

  • Preko 50% svetske populacije je u gradovima ili u njihovoj neposrednoj blizini. Procena je da će do 2050. godine na svetu živeti preko 10 milijardi ljudi, a da će u gradovima biti preko 2/3.
  • 800 miliona ljudi je u sektoru poljoprivrede i proizvodi hranu za urbano stanovništvo
  • Što je ekonomska snaga pojedinca slabija, to je veći procenat prihoda koji se izdvaja za hranu
  • Danas u 20 najvećih gradova sveta živi skoro pola milijarde ljudi i taj broj se stalno povećava
  • Za grad koji ima 10 miliona stanovnika svakog dana je potrebno 6 hiljada tona hrane.

Razmišljanje u pravcu organizovanog i planskog širenja koncepta urbane agrokulture je novi izazov za lokalne samouprave, jer ima višestruko pozitivne efekte, naročito ekonomske i ekološke. Skraćuje se transport hrane do krajnjih potrošača, što dovodi do snižavanja cena, ali i do smanjenja oslobođenih štetnih gasova u saobraćaju. Veća je mogućnost proizvodnje zdrave hrane, kao i kontrola tog procesa, jer se lakše može saznati šta se sve koristi u proizvodnji, što nije slučaj sa hranom koja se kupuje u supermarketima, pa čak i na pijaci.

Porast broja urbanih bašti doprinosi popravljanju mikroklime u gradskim sredinama (smanjuje se zagađenje vazduha, kao i efekat vrelih ostrva), a omogućuje se rasterećenje vodovodne i kanalizacione infrastrukture kroz mogućnosti akumulacije, prečišćavanja i ponovnog korišćenja vode (za navodnjavanje, kao tehnička voda za objekat, pa čak i za piće). Ceo koncept proizvodnje hrane, dodatno se može unaprediti i stvaranjem lokalne infrastrukture u distribuciji od proizvođača do potrošača.

Dovođenjem najvažnijih resursa energije, hrane i vode do granice iscrpljivanja, u svetu je počela da raste svest o značaju zaustavljanja devastirajućih procesa i pojačanoj zaštiti izvora sva tri navedena faktora opstanka. To postaju najvažniji strateški ciljevi bezbednosti i ekonomske snage, samim tim i nezavisnosti svake države. Gde je Srbija u tome? Institucionalno veoma daleko od dobrih rešenja, čak smo svedoci brojnih loših odluka – nekontrolisane gradnje MHE, sečenje šuma i gradnja objekata po nacionalnim parkovima i zaštićenim područjima, zagađene reke i njihova izvorišta, visoka koncentracija štetnih gasova u vazduhu, samo su najvažniji primeri. Lokalne inicijative i interesi zajednica gde se ljudi lično poznaju, gde se samoorganizuju, za sada su jedini pokušaji da se stvari unaprede.

Podeli

Related posts