Uvod u Lampek-marketing (1)

KOMUNIKACIJA U JAVNOM PROSTORU

„Da mi nije Karla, ne bi imala kome da se javim na ulici“, objavila je prošle jeseni na onom pustom fejzbuku Brankica Jeremić – došla iz Beograda na par dana, pa se zabrinula za društveni život grada. Njen post je bio vrlo živahno ispraćen: mnogo lajkova i podosta komentara, za divno čudo prilično konstruktivnih. Valjda se pogodio takav dan, obično su i na internetu, kao i na ulici, ljudi jednako nadrndani i utučeni.

Karlo je poznata užička faca; nekada je bio talentovan fudbaler i naočit momak (dobar frajer, što bi se reklo), a onda je u nekom trenutku kvrcnuo; dešava se. Obično ordinira na potezu od nekadašnje Gradske kavane preko Turist biroa pa do Kristala i savršeno dobro zna kad i od koga može da očekuje diskretnu donaciju za kafu, a kad da se zaustavi na srdačnom pozdravu.

***

Jedno od pravila oglašavanja u javnom prostoru nalaže da svaki oglas mora biti usklađen sa prirodom medija, a naročito sa mogućnostima percepcije primalaca poruke. Nije za džabe ono pravilo po kome, recimo, na bilbordima pored puteva, poruka ne sme biti duža od sedam reči, jer upravo toliko informacija mogu da prime vozači, suvozači, saputnici – oni kojima je poruka namenjena. Slično je i sa svetlećim napravama (ekrani, displeji, prosvetljeni ormarići, neonske reklame) namenjenim obaveštavanju slučajnih prolaznika, putnika-namernika ili, zbog nečega krajnje zainteresovanih, užurbanih građana.

Jednom je tako Sure (i on je čaršijska legenda, samo se povukao u ilegalu) krenuo u „Valjaonicu“, u treću, pa zastao kod „Turist-biroa“ da baci pogled na tek instaliran gradski informativni displej, kako bi prekontrolisao koliko još ima vremena do gradskog prevoza. U ta davna, pradavna vremena, nije bilo mobilnih telefona, a taksi je bio skup kao vatra. Ali, avaj, umesto željene informacije, najpre mu se ukazao datum, a nakon dugih, predugih petnaestak sekundi, temperatura vazduha. Kako je od najranijih školskih dana kuburio sa vidom, a bio je pomalo nervozan, jer je te nedelje već dva puta zakasnio, malo se više zagledao u displej, sve kriveći vrat. A onda je odnekud naišao Karlo, verovatno iz večernje šetnje, čuvajući uspomene na slavne dane užičkog korzoa, video ga tako iskrivljenog i iskolačenog, pa ga brižno upitao:

„Šta je, brate Sure, jesi li to i ti pukao?“

Vesele osamdesete: Gradska plaža. Pronađite Sureta.

***

Pomenuti displej je nekoliko puta menjan u skladu sa razvojem nauke i tehnologije. Unapređena verzija 2.1. je, mnogo pre Kružnog toka pronela slavu Užica širom slobodnog sveta kada se onomad na ekranu pojavio datum: 32. avgust, na opštu radost internet šaljivdžija i pokojeg naivnog đačića koji se pondao da sutra neće morati u školu. Najnovija ultra-digitalna 3.1. verzija je uklonila probleme oko falš-datiranja i donela nove, neslućene mogućnosti za još napredniju svakodnevnu komunikaciju u cilju postizanja harmonije sa okruženjem.

Desilo se tako i meni pre nekog vremena da mi je životno zatrebala informacija o temperaturi vazduha. Ostala mi navika jer sam u jednom mučnom periodu života imao vrlo neugodan problem sa termoregulacijom, odnosno, sa adekvatnim oblačenjem i prilagođavanjem trenutnim vremenskim prilikama. Zastao sam, otprilike, u visini nekadašnjeg „Turist biroa“ i zagledao se preko ulice u to novo, digitalno ćereslo sa kolor-monitorom. Najpre mi se ukazla najava za jubilarni koncert kulturno-umetničkog društva „Sevojno“, što me nije naročito zainteresovalo, ali sam nastavio sa opservacijom. Trebalo je poprilično vremena dok se po ekranu nije razlila nova fotografija, reklo bi se, nekog zlatiborskog sela. Slika se zarotirala, kao da je neko uključio centrifugu i raspala u stotinu komadića, a zatim je usledila još jedna, ali uslikana sa susednog brda: total, naravno, jer su krupni planovi precenjeni. Usledilo je zatamljenje i novi vizuelni šok. Kao i već pomenuti Sure, imam i ja probleme sa vidom: nosim jedne naočare za daljinu, jedne za blizinu, ali sam bez problema prepoznao sledeću sliku i pre nego što je iskočio dizajnerskom rukom razigrani tekst: Šomi Boj svira bles. Osetio sam kako je počela da me obuzima lagana panika, ne zbog bluza, naravno, već zato što sam skoro minut buljio u ekran na drugoj strani ulice kao poslednji idiot, dok su ljudi užurbano prolazili pored mene; sve se to dešavalo u ono vreme špica, između dva i tri, kada se sa posla vraćaju oni koji ga još uvek imaju. Moja nelagoda je sve više rasla – samo je još nedostajalo da odnekud naiđe Karlo i da me upita: „Šta je, brate, jesi li to i ti pukao?“, pa da ugođaj bude potpun.

A onda sam u svom tom zavrzivanju i nelagodnom osvrtanju shvatio užasnuto da mi je nekako proleteo taj toliko željeni ekran sa temperaturom vazduha, pa sam digao ruke od blagovremenog i objektivnog informisanja i otišao neadekvatno odeven tamo gde sam naumio. I od tada, više ne proveravam podatke o trenutnim vremenskim prilikama, nego koračam kroz život uglavnom razdrljen. Ili natrontan, kako mi se već zalomi.

Podeli

Related posts