UVOD U LAMPEK-MARKETING (2)

U ovom nastavku ćemo govoriti nešto o modernim komunikacijama, a ponešto i o javnom nastupu na lokalnim TV stanicama.

Poslednjih par godina se fejsbuk nametnuo kao primarna društvena mreža za ovu našu analognu, manje-više na silu digitalizovanu generaciju. Nekada je to bilo zgodno mesto da se pronađemo i dobro zabavimo, ali, otkako stručnjaci za politički i svekoliki drugi marketing stavili sve pod svoju šapu, i tu je, kao i u stvarnom životu, sve manje i manje zabave, a sve više zlobe, besa i očaja, pa ga sve više ljudi s razlogom izbegava.

Sa Mirom Petrović zapodenem povremeno neku fejsbuk – priču. Istina, ne slažemo se baš politički – ona počesto citira autore “Nove srpske političke misli”, ali, za jednu deklarisanu umerenu desničarku (ako to nije oksimoron) ima sasvim pristojan smisao za humor. Osim toga, nekada smo se družili u Mokroj Gori, davno pre Kusturice, pa povremeno iščačkamo i neku zapretenu, davnašnju priču koja se dogodila kod legendarne “Pitome kruške”, verovatno odavno osušene i posečene.

Elem, pre neki dan je tako okačila mem sa fotografijom Andrije Ere Ojdanića, poznatog ugostitelja i interpretatora narodnih melodija, kako bi se to nekada reklo na državnoj televiziji, kada bi pripustili nekoga od te sorte u program. Za one odrasle u analognim vremenima, internet mem je šaljivi sadržaj koji se najčešće javlja u obliku slike uz dodatni tekst, najćešće u  ironično-sarkastičnom tonu.

Sa desne strane, naspram fotografije umetnika, stajao je sitan tekst: “Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna samog sebe, kao apsolutnu stvarnost. Potrebna je koherentna predstava tog procesa koji vodi do samospoznaje razuma”, a ispod potpis: Andrija Era Ojdanić.

blog era

“Znam, ovo je rekao na “Čobanskim danima”, na brdu Grad, kod Kosjerića, u julu 1996. Ili možda na Kupusijadi u Mrčajevcima, ne mogu baš svega da se setim”, ukucao sam ekspresno komentar. Ulogovao sam se preko računara na fejsbuk – daktilografija je bila jedna od najpametnijih stvari koje sam naučio u školi, tako da sam mogao da reagujem brzo i da se bez problema upustim u kreiranje dužih narativnih formi.

“A promišljao čitavu godinu ranije” nije ni Mira ostala dužna. I ona je stara novinarska škola.

“Za ovcama”, nadovezao sam se, možda zato što mi je Andrija na slici izgledao kao pljunuti Džin Vajlder u filmu Vudi Alena, “Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali se niste usuđivali da pitate”, u kome igra doktora, zaljubljenog u ovcu Dejzi, zbog koje je odbacio brak, posao i karijeru.

za ovcama

“I za devojčicama”, pridodala je Mira značajno, kao da mi je čitala misli.

“Ne, ne, nipošto ne treba potcenjivati romantični potencijal trenutka u kome se sretnu dvoje mladih za ovcama”, rešio sam da nastavim u ponešto filozofskom tonu, sve u skladu sa uvodnom diskusijom. Stigao je odmah domaćinski lajk sa smajlijem. Za one koji ne dangube po internetu, to bi moglo da se prevede kao: crkoh od smeha.

“E, ovo znam”, nastavio sam odmah ispod, (zlo)upotrebljavajući moju daktilografsku veštinu, naučenu kod Radoša Stankovića na časovima birotehnike, “to sam rekao ja onomad na TV5 u pilot-emisiji “Nedeljno popodne”, čija je tema, pogađaš, bila ljubav. Ja sam tu bio u svojstvu autora tek objavljenog “Drinkmanovog zabavnika”, a u svojstvu švalera pojavio se penzionisani vozač Rakete na relaciji Titovo Užice – Bajina Bašta. Međutim, nesrećnik se u jadno doba dosetio da će i njegova baba sigurno gledati emisiju, pa je ućutao kao onaj žabac u crtaću, što igra i peva, osim kad uključe kamere. Tako da sam ja, hteo-ne hteo, morao da preuzmem i njegov deo, što se sadržaja emisije tiče.”

Mira se zabavila drugim komentarima, a i ja sam odlutao na sasvim drugu stranu. Svejedno, bio je to jedan zbilja legendarni TV nastup; ja nisam gledao, ali su mi neki ljudi skrenuli pažnju na pojedine antologijske scene. Ilija, gazda TV 5 me je obrlatio jedne večeri na Maloj sceni pozorišta, na promociji poetsko-vinskog kabarea Jelene Lukić, “Kad se vrati Rozmari”. Zaustavio sam se na trenutak da joj čestitam, a Ilija je reagovao brzopotezno i zaskočio nas u paru.

“E, mogli bi vas dvoje da dođete kod mene na televiziju, krećemo sa novom emisijom: “Nedeljno popodne”, tema nam je ljubav. Imaćemo jednog odličnog gosta, to ti je nekadašnji “Raketin” vozač, švaler i zajebant”, namignuo mi je, dok je Jelena bila zabavljena čestitanjima, pa ga nije čula. Meni je to baš dobro leglo, bez obzira što se nisam nešto naročito uklapao u zadatu temu a ni u format programa – upravo mi je izašlo novo izdanje knjige iz štampe. Ni Jelena nije imala ništa protiv, pa smo se u subotu našli ispred Autobuske stanice – TV5 se upravo preselio u novi studio, smešten u nekadašnji bife “Autobuska stanica”, a koji je upravo tako i izgledao, samo što su, umesto odocnelih putnika i noćnih ptica svakakve fele, u separeima sedeli statisti. “Ovo su ti moje komšije”, Ilija je pokušao da zadovolji moju znatiželju. Za jednim od stolova, neka deca su se zabavljala crtanjem po hamer-papiru, jer, realno, druge zabave nije ni bilo.

“Prvo ćemo da snimimo orkestar, pošto oni žure” Ilija se razmahao po studiju. “Ovo je moj sin”, pokazao je ponosno na pevača, kratko podšišanog, obučenog u belo. “Evo, sad je završio fakultet, ekonomski, a ima i orkestar. Pa ko velim, malo da ih probijem. Nema leba od ekonomije”, požalio mi se. “Jes’ vala”, odgovorio sam pomalo kiselo, mada je bio potpuno u pravu. “Ja sam ti živi primer”, dodao sam, ali više sebi u bradu. Istina, znao sam gde sam došao i šta otprilike mogu da očekujem, ali je pojava svadbaroškog orkestra prevazišla moje najcrnje slutnje. Čini mi se da je i Jelenin entuzijazam naglo splasnuo, mada je svo to neptrebno iščekivanje podnosila krajnje profesionalno, za razliku od onog vozača, notornog švalera, koji je odavao posvemašnju nelagodu. Dok su muzičari pokušavali da ubodu poneki pristojan ton u kontinuitetu, ona đeca su i dalje crtala. Sveže frizirane komšinke su se svojski trudile da izgledaju zainteresovano, za razliku od njihovih pratilaca, koji su zverali naokolo, čekajući kad će sve to da se okonča.

“Ilija, hoće li ovo skoro, moram kući da spremam ručak”, pokušao sam da ubrzam stvar, ali je ovaj nemoćno kršio ruke i gledao u pravcu orkestra, koji je objektivno, iz mnogo razloga morao još jednom da ponovi treću pesmu. Nekako se i to završilo, pa smo konačno i mi došli na red.

“Nemojte meni donositi kafu, ne pijem”, pokušao sam da ubedim voditeljku koja je insistirala; “Stvarno se ne osećam se prijatno, višak mi je, bojim se da ću je prosuti”, probao sam, ali ne baš ubedljivo. Sponzorstvo je ozbiljna stvar, pa su na komadu stola, tačno ispred mene, posadili napunjenu šoljicu i aranžirali gomilu od nekoliko kesa “Čapar” kafe. Ili možda “Čarli” – kafe, ne mogu baš da se setim; da je bila “Sokolova rakija”, to bih sigurno znao.

Elem, da se stvari ne odvijaju u očekivanom smeru, bilo je jasno nakon prvog kruga razgovora, čim nas je voditeljka predstavila. Sa Jelenom, naravno, nije bilo nikakvih problema, ona se snalazila savršeno, ali je čika-penzioner, pod bremenom švalersko-zajebantske odgovornosti načisto zaribao. Koleginica-voditeljka se svojski trudila – ohrabrivala ga, umekšavala ton, parafrazirala, postavljala potpitanja, sve pokušavajući da iščupa nešto pikantno i zanimljivo u skladu sa temom emisije, ali je ovaj vrlo vešto izbegavao odgovore koji bi mu, po povratku kući mogli natovariti golemu bedu na vrat.

“Pa dobro, kako je to izgledalo kada ste bili mladi? Čime ste se bavil?”, pokušala je sa regresijom, što je sasvim dobar pristup.

“Pa ništa posebno, čuvao sam ovce”, odgovorio je onaj nesrećni Raketić i zaćutao. Tu sam se umešao ja, sa već pomenutom replikom, koja, čini mi se, zavređuje da je ponovimo:

“Ne, ne, izvinite, ali nipošto ne treba potcenjivati romantični potencijal trenutka u kome se sretnu dvoje mladih za ovcama”. Voditeljka me zahvalno pogledala, pa prebacila težište priče za našu polovinu stola. Jelena je znalački ispričala svoje; uostalom, ljubav je, moglo bi se reći, važan motiv njenih knjiga; ja sam zatim pročitao nešto iz “Drinkmanovog zabavnika”, pretpostavljam odrednicu na slovo “Š”, to jest švaler, pa je opet na red došao onaj naš penzioner.

“Vi ste četrdeset godina vozili autobus na relaciji Užice-Bajina Bašta… Mora da je bilo nekih ljubavnih anegdota”, bila je uporna voditeljka.

“Ne, ne, ne”, čikica je bio još uporniji.

“Ma sigurno je bilo za tih četrdeset godina nekih zanimljivih ljubavnih događaja”, skoro da mu je namignula voditeljka, ali, što se više trudila, razgovor je sve više izgledao kao probušeni čamac, a na onoj strani koja je tonula, sedeo je onaj naš penzioner-švaler i branio se kao da nikad, ali baš nikad nije odmerio od glave do pete neku mladicu iz Pilice, Zlodola ili Zaglavka, a o nekim drugim, konkretnijim aktivnostima da i ne govorimo.

Ilija je u režiji nemoćno kršio ruke, a ja sam rešio da opet preuzmem stvar u svoje ruke. Mučenik je očajnički nastavljao da se brani, a ja sam mu još jednom priskočio u pomoć:

“Naravno, piše lepo u autobusu, zabranjen razgovor sa vozačem.” Pogledao me zahvalno, baš kao i voditeljka; i Ilija se sa one druge strane kamere konačno nasmešio, ali je postojao mali problem. Imali smo samo jedan mikrofon, pa nije bilo baš sigurno da li se moja upadica dobro čula. Voditeljka mi je dala diskretno znak, pa sam za svaki slučaj krenuo da ponovim repliku. I naravno, poštujući sva pravila dramaturgije, dok sam preuzimao mikrofon od čikice kao štafetu, onaj donji deo sam uvalio u šoljicu od kafe. Ekspresno sam ga izvadio, uz ljutit pogled ka Iliji, a koji je otprilike značio: jesam li vam rekao da mi to ne stavljate ovde, i još jednom, lepo i razgovetno rekao: “Naravno, piše lepo u autobusu, zabranjen razgovor sa vozačem“. Zatim sam pogledao u pravcu Ilije, namignuo mu i rekao krajnje nonšalantno u program: “Radi”, poigravajući se sa onim nesrećnim mikrofonom.

Emisiju smo nekako priveli kraju. Nisam je pogledao, ali me u nedelju, kada je emitovana, pozvala Ruška, da mi kroz smeh kaže kako je upravo pala sa kreveta, baš usred epizode sa namakanjem mikrofona u kafu. Davno je to bilo, pre nekih šest-sedam godina, ali ću ja definitivno morati da odem kod Ilije na TV5 da potražim snimak u arhivi i da ga konačno pogledam. Bojim se samo da će me Ilija potpuno ubeđeno odvesti do neke police i samouvereno pokazati na kutije pune neobeleženih diskova, kao u onom magacinu na kraju prvog dela Indijana Džonsa,  i reći: “Evo ga sto posto je tu, kad sebe sam ga narezao zbog tebe” a ja ću se zavući unutra i tražiti i tražiti sve dok ga ne nađem.

***

I tako, to bi vam bilo sve za današnju epizodu. Evo na kraju da dodam i nešto za ljubitelje naravoučenija. Dakle, kao što kaže tajni samurajski kodeks “Bušido”, pravi samuraj mora uvek uza sebe imati puder i rumenilo; ako mu se desi da se probudi mamuran i bled, mora da stavi malo rumenila, a ako se zajapuri, onda će iskoristiti puder, jer neprijatelj nikada iz njegovog izgleda ne sme naslutiti umor, ili čak strah. Isto vam važi i za TV nastup. Od pudera preporučujem Max factor 105, meni baš odgovara uz ten, a što se rumenila tiče, nisam baš probirljiv. Mada, otkako sam savladao svoj primarni strah od TV kamere, više ne koristim nikakva kozmetička pomagala.

Samurai_Jack
Samurai_Jack 2
Samurai_Jack

Advertisements

Occasionally, some of your visitors may see an advertisement here,

Podeli

Related posts