Uvod u lampek-marketing

ŠPRAJCOVANJE REDOVA VULINA

Šta može da učini normalan čovek koji se malo duže pozabavio posmatranjem facijalnih ekspresija aktuelnog ministra odbrane, snimljenih tokom nedavno održane Vojne parade u Nišu?

Pod a: Da iskopa zemunicu i nabavi 200 kg brašna, dva kartona zejitina, 50 kg šećera?!?

Pod b: Da stane u red za iseljeničku vizu, gde nas još primaju!?!

Pod c: da okrene sve na šalu, tzv. zajebanciju.

Ja sam, logično, odabrao ovo treće i odmah pomislio na Roana Atkinsona u ulozi Mister Bina. Roan je sjajan komičar, ali, složićete se, Mister Bin kao ministar vojni ne uliva previše poverenja. Naročito ako odmah zatim na internetu kletom naletite na fotografiju nastalu na istoj toj vojnoj paradi, na kojoj dominiraju tri osobe, od kojih, najveće poverenje uliva upravo osoba čiji nadimak referiše na izlučevinu iz nosa. Centralna figura (na slici, i uopšte) izgleda poprilično opušteno – skoro pa na donjoj granici opuštenosti, dok treći stub u ovoj epskoj kompoziciji, već pomenuti ministar vojni, zaturen unazad, deluje nestvarno iskošeno,takoreći italic. Pogled na rečeno trojstvo je označio da je vreme da se uključi novi set odbrambenih mehanizama: Mister Bin se u tren oka transformisao u Krivi toranj u Pizi, a meni je odnekud sinulo kako bi gipsane figurice iskošenog ministra poređane po haubi automobila išle k’o alva na vašarima.

Ne smemo nipošto zaboraviti da je rečena vojna parada u čast Dana Evrope, odnosno Pobede nad fašizmom, a na kojoj je sve ovo fotografisano, pomerena zbog predsedničkih obaveza samozvanog vrhovnog  komandanta sa 9. na 10. maj. To se, sasvim zgodno poklopilo sa obeležavanjem svetskog dana MONTI PAJTONA, pa nam nije preostalo ništa drugo, nego da, poslušamo njihov mudar savet i zapevamo: Always Look At Bright Side Of Life! Ko ne zna, to je ona pesmica koja nas uči da posmatramo život sa vedrije strane, kad god je to moguće.

Ta poslovna ideja sa figuricama od gipsa me podsetila na jednog od rodonačelnika koncepta Lampek marketinga, na čuvenog užičkog/titovoužičkog biznismena Višnju, Del Boja samoupravnog socijalizma.  Kao što znamo, od postanka sveta su naivnost i pohlepa ona Arhimedova poluga i tačka oslonca za svakog uspešnog prevaranta, svejedno da li je u pitanju predsednik države, marketing-stručnjak top klase ili živopisna lokalna varalica. Svi oni brižljivo analiziraju tržište, definišu strategije i koriste ista komunikacijska pravila. Dragan Višnjić-Višnja, za prijatelje Šnjavi, je uvek ordinirao odeven u dobitnu kombinaciju koja je ulivala poverenje, a koju su sačinjavali uvek čist i popeglan radni mantil i velika crna kožna torba. U to vreme, krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, nije se baš sa odobravanjem gledalo na šetkanje naokolo u radnom vremenu, pa je ovaj dress code bio sasvim prihvatljiv. U zavisnosti od uloge koju je igrao, oblačio bi plavi ili braon mantil, a žrtvama bi se predstavljao kao pogonski inženjer Jakovljević, ili kako bi mu već došlo. Ponekad, kada bi krenuo na terenski rad, oblačio bi i onaj beli, medicinarski. Zapucao bi tako po selu, mašući papirom otkucanim na pisaćoj mašini i overenim zamrljanim pečatom lovačkog društva, ili čega već, objašnjavajući da je u toku obavezna vakcinacija protiv epidemije kokošijeg gripa (zvuči li vam ovo poznato). Zatim bi nesrećne kokoške „špricao“ destilisanom vodom, a onda bi pokupio neku koja kuti u dvorištu, smotao pod mišku i odneo u Užice na ispitivanje. I tako, dok ne obredi celo selo i ne napuni gepek živinom.

Još veći uspeh je postigao kada je, od Đurđevskog vašara u Užicu, pa do vašara na Ilindan u Mokroj Gori, uvaljao kontigent od par hiljada plastičnih figurica Bude od lažne slonove kosti, koju je on, naravno, prodavao kao pravu, sve uz poruku: „Navali narode, Bude (u Užičkom kraju: skraćeno od Budimir), najdeblji čovek na svetu“, a onda bi mu, u zavisnosti od psihološke procene potencijalne žrtve, davao različita natprirodna svojstva. Tako je Buda, to jest, Bude bio čudotvorac koji je činio da se ovce i krave blizne, udavao falične šćeri, ženio bagljave sinove, držao muževe podalje od ženskog, ili, ne daj bože muškog komšiluka. Figurica Bude je u jednom trenutku postala deo obavezne dekorativne kompozicije u gostinskim sobama, a koju su još činili TV prijemnik i takozvano milje, koje se ponegde i dan danas meće na sve tanje aparate za gledanje sve debljeg predsednika Vučića. Neki kažu da je jednom prilikom zasedao Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, zbog učestalih dojava da su čitava sela i zaseoci, kao na primer: Zaglavak, Čamići, Bioska, Pear, Keserovina, kolektivno prešla na budizam, mada, iskreno mislim da je u pitanju preterivanje.

Po jednoj školi mišljenja, njegov najveći uspeh u karijeri je bio to, što je u ono socijalističko-samoupravno  vreme kada je postojanje privatne svojine na javnom prostoru bilo nezamislivo, pronalazio pacijente, brižljivo ih obrađivao i uredno im prodavao placeve na Trgu partizana, lokale na glavnoj ulici, ili gde već, sa sve overenim tapijama. Poslednji veliki posao  u Titovom Užicu (još uvek se tako zvalo) je, kažu, napravio sa gipsanim figuricama Slobodana Miloševića, koji je išao dobro, skoro kao Buda (tj. Bude). Nakon toga se oženio i preselio u Suboticu, gde je ordinirao uglavnom na čuvenom buvljaku, ali su ga poslovni interesi često vodili i do prestonice. U naše krajeve je retko dolazio, a pre par godina je, nažalost, preminuo, tako da je ta moja poslovna ideja sa gipsanim, iskošenim Vulinom, automatski arhivirana. U jednom trenutku sam, ko zna zašto, pomislio i na Spomenik smelim poslovnim inicijativama, koji bi prikazao Višnju u prirodnoj veličini, u radnom mantilu i sa kožnom torbom oko koga stoje potencijalne mušterije koje ga pažljivo slušaju, a koji bi u godinama koje dolaze, sigurno privlačio veliki broj turista, ali sam i tu ideju odbacio u ropotarnicu historije. Gradski oci nemaju baš izražen smisao za humor, a i što se urbanističke funkcije grada tiče, izgleda kao da su potomci upravo onih kojima je Šnjavi prodavao placeve, pa je sad konačno došlo njihovo vreme da se naplate od grada koji ih je jednom, tako okrutno prevario.

Podeli

Related posts