Uvod u lampek-marketing (8)

Klik – klak

Odnekud se setih one blesave igračke zvane klik-klak, za kojom je negde početkom sedamdesetih širom tadašnje SFRJ nastala sveopšta pomama. Ta sasvim jednostavna sprava se sastojala od obične metalne alke i dve probušene plastične kugle sasvim solidne izrade  povezane komadom kanapa. Ideja je bila krajnje jednostavna: uvežbanim, kontrolisanim pokretom šake, kugle, vođene kratkim kanapom su se sudarale proizvodeći prodoran zvuk.  Postojalo je nekoliko majstorskih škola i više stilova upotrebe: klasični stil, sa alkom fiksiranom na srednjem prstu, koji je proizvodio isprva pomalo trom, usporen zvuk, da bi se, vođen veštom rukom tempo ubrzavao, da bi na kraju prešao u dugotrajnu rafalnu paljbu.

Drugi stil, zvučno još razorniji, podrazumevao je korišćenje čvrste – betonske ili kamene podloge, i, što je najvažnije, nije zahtevao neku naročitu veštinu ni koordinaciju pokreta. Trg partizana je bio idealno mesto za iskušavanje, kako majstora, tako i početnika, možda i zato što je svaki kamen proizvodio različit zvuk. Naročito je bio cenjen crni mermerni ivičnjak bogatog i punog zvuka, ali, ništa manje izazovan nije bio ni modro-crni kamen iz sela Maće kod Ivanjice (takozvana Maćija), koji je imao nekako mek i topao ton. Pefa iz trećeg ulaza je bio apsloutni šampion u klik-klaku;  odmah uz njega je bio Belka iz šestog, ako ne baš po majstorstvu, onda makar po entuzijazmu.  Goran Daničić –  Žučo je takođe bio zbilja opak u toj disciplini, što je, kao i sve ostalo u životu, postigao dugim, upornim i neprekidnim vežbanjem bez mnogo obaziranja na okolinu, tako da je u ta davna letnja popodneva ceo Trg znao da zvoni u ekscentričnom, nesinhornizovanom, ubitačnom ritmu klik-klaka.

00012 klik klak

Rekao bih da tako nekako izgleda i čitava javna scena u Srbiji danas; na koju god stranu da se čovek okrene, po ceo dan samo bije neki klik-klak svih škola i stilova, na glatkoj i rustičnoj podlozi, sa ekrana, bilborda, prosvetljenih panoa, taraba i izloga…

Zbog toga ćemo se u ovoj epizodi “Uvoda u lampek marketing”, pozabaviti tihim klik-klakovanjem, ništa manje pogubnim za naša napaćena čula.

Sedeo sam tako pre mesečak dana sa mojim prijateljem Džeremajom u kafani. Ponekad uspemo da ukrademo malo vremena od života, pa razgovaramo o nekim sasvim nebitnim i nepotrebnim stvarima, kao što su, reciomo, knjige koje smo pročitali, ili filmovi koje smo pogledali. Ili nam nešto dođe, onako

“Jesi li primetio koliko su fotografije iz tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka pune života i kako su majstorski komponovane”, upitao me. “Pa čak i one crno-bele iz šezdesetih i sedamdesetih ništa nisu lošije” – prethodnih dana je istraživao neke foto-arhive, pa se ozbiljno udubio u materiju.

“Meni je to sasvim logično. Znaš li ko je tada jedini fotografisao? Samo majstori-fotografi, ili polaznici foto-kino sekcije Brana Panića”, odgovorio sam. Džeremaja se nasmejao sa odobravanjem, jer stvarno je i bilo tako. Foto-aparati i foto-materijal su bili prilično skupi, pa bi se diletanti-entuzijasti retko odvažili na nasumično škljocanje i bacanje u trošak.

“Potpuno isto ti je i sa brendiranjem“, nastavio sam.“U to vreme su samo ozbiljni majstori-firmopisci radili firme za kafane i lokale. Pogledaj slike predratnog Užica, firme kao iz udžbenika, nigde nema fušeraja. Čak su i lokali iz šezdesetih i sedamdesetih delovali vrlo decentno i ozbiljno. A otkako se ala i vrana dokopala kompjutera, Ilustratora i Foto-šopa, ako ne računamo banke, na glavnoj ulici gotovo da nemaš pismen izloga ni ozbiljnu firmu”.

“Zaboravio si na Textil”, upozorio me Džeremaja.

“Da, naravno da ima izuzetaka”.

Sedeli smo na Trgu, u bašti “Makamare“ i nastavili da ćutke razvlačimo prepodnevno piće. Sa svih strana, na nas su se kezile drečeće kompozicije od samolepljivog papira razvučene celom dužinom izloga, tako da su ispisani nazivi firmi bili groteskno veliki i čitljivi samo sa velike udaljenosti. A kako su i komšijske radnje bile takođe napadno opremljene, u vizuelnoj ravni grada je nastupilo besomučno takmičenje ko će proizvesti veću buku, da ne kažem, vizuelni klik-klak.

Tako nam se danas sa izloga beče gigantske, uvećane pizze prelivene okeanom rastopljenog sira i kečapa (da, u njima se troši isključivo kečap, a ponegde nude i majonez), a sve to, izbledelo na suncu, izgleda pomalo bolesno, zelenkasto, kao izbljuvak vanzemaljca. Iz pečenjara nas vrebaju gigantske svinjske glavudže sa  ugljenisanim ušima (što se pravom majstoru za pečenje nikada ne bi desilo, a i ako bi mu slučajno promaklo, tu sramotu nikad ne bi ovekovečio).

Mada, kad govorimo o brendiranju, reklo bi se da su najdalje otišli vlasnici menjačnica. Iz nekog nedokučivog razloga, mali, skučeni lokali, ne veći od trafike, oznaku svoje delatnosti u proseku koriste 15 (i slovima: petnaest) puta. Menjačnica, menjačnica, menjačnica, menjačnica, menjačnica, biva ispisano ukoso, sitnim i krupnim slovima, horizontalno i vertikalno (što se naročito ne preporučuje u stručnoj literaturi, jer je nečitko za prosečnog prolaznika, čije su oči uglavnom smeštene na horizontalnoj osi u odnosu na vrat). Na sve to treba još dodati i zvaničan, obavezujući papir od strane ministarstva finansija, koji nas obaveštava da se upravo na tom mestu, ako smo slučajno i imali nekih nedoumica, zbilja nalazi menjačnica.

Neki autori smatraju da je taj zlatni standard vizuelnog predstavljanja menjačke profesije (15, i slovima petnaest po menjačnici) postavljen još ranih devedesetih. Naime, najuspešniji u menjačkim poslovima su bili oni ovlašćeni ulični dileri koji su mogli bez prekida, najduže da ponavljaju: d’vize, d’vize, d’vize, d’vize, d’vize, d’vize… Priča se da je neki Veljo Mamut iz Koštice mogao bez uzimanja vazduha, trideset šest puta da ponovi tu menjačku mantru, mada mislim da je to malo preterano.

0001 menjacnica

Ima u menjačkoj branši i drugačijih, jednako zanimljivih primera: jedna menjačnica/zalagaonica skoro pa u centru Beograda, malo se zaigrala u pogledu odnosa znaka i označenog: na staklenoj fasadi počivšeg tržnog centra u čijem prizemlju je smeštena, ogromnim slovima, nekoliko puta je ispisana firma. Koliko je perača prozora/asistenata firmopisaca (to se danas zove katovanje) izgubilo život tokom realizacije pomenutog poduhvata, ne znam, ali će stanari obližnjeg Beograda na vodi, naročito oni koji se sa posla vraćaju helikopterom, bez problema uočiti ovlašćenu menjačnicu.

Mada, takvi imaju svog ličnog bankara, rekao bih.

Podeli

Related posts