Uvod u lampek-marketing (3)


NESTAŠICA VODE & KRIZNI PI-AR

Kada se pomene PI-AR, mnogi, sasvim pogrešno, odmah pomisle na one plavušice što pred kamerom sriču naučene rečenice, trudeći se, najčešće bez mnogo uspeha da zaobiđu poštapalice, uobičajene među slabo priučenim govornicima. U jednom trenutku naše nevesele društvene zbilje, takve su se persone namnožile preko svake mere, uključujući i poneke primerke muškog pola, valjda zbog rodne ravnopravnosti, koliko da odmene one nesrećnice koje bi se, povremeno, strmeknule sa visokih potpetica, ponekad čak i pred uključenim kamerama, na opšte veselje internet-šaljivdžija. Koliko je tek prevrtanja i posrtanja bilo bez svedoka, možemo samo da nagađamo.

Elem, važno je zapamtiti: PI-AR nije osoba, čak i ako se znalački služi svim raspoloživim komunikacijskim alatima i tehnikma, zna u svakom trenutku šta će s rukama a da ih ne sabija u trougao, i ume bez okolišanja da odgovori i na najkomplikovanjija pitanja. Ima jedna vrlo kratka definicija Public relations, to jest, Odnosa sa javnostima, kako glasi ispravan prevod termina, a koja kaže da je to odličan i jeftin metod za povećanje profita. Opet, na drugom mestu, pominje se strateški vođena, dvosmerna komunikacija, koja je usmerena na postizanje poslovnih ciljeva. Ipak, u moru postojećih definicija, meni se najviše sviđa ona koja kaže da je PI-AR umetnost i društvena nauka koja teži postizanju harmonije sa okruženjem, zasnovana na objektivnim i blagovremenim informacijama. Istina, zvuči pomalo idealistički, ali je itekako primerena za sve institucije koje su direktno odgovorne građanima, a čija odgovornost prosističe iz jednostavne činjenice da se finansiraju novcem poreskih obveznika. No, o odsustvu, ili čak potpunoj negaciji koncepta odgovornosti, govorićemo nekom drugom prilikom.


Elem, okupila se jednom tako u kafeu VERMEER nevelika, šarna ekipa, s namerom da, svako za sebe, utuca par dokonih i šupljih sati pred večeru. Svidelo se to nekome ili ne, Užice se poslednjih godina pretvorilo u tegobnu i neveselu varoš i usred leta, a kamoli u kasnu jesen, gotovo na samom pragu zime, kada dan okraća a dimnjaci krenu da izduvavaju svoju čađavu simfoniju. Priča je neobavezno vrludala šankom, spajajući povremeno male grupice zabavljene svakodnevnim nevoljama, da bi se tek odnekud začuo neki usamljeni ljubitelj sporta sa svojim matematičko-statističkim dilemama, neposredno pred odlazak u kladionicu.

Ja nisam previše često svraćao u lokal: priznajem, ipak sam stara škola, smeta mi preglasna muzika i povremeno nadvikivanje, ali bih ponekad, kad spazim nekog poznatog, prekršio svoj ustaljeni večernji red i pridružio se ekipi. Konobar se već navikao na moju krajnje ekscentričnu porudžbinu, pa me već čekala šolja zelenog čaja, bez naručivanja. U jednom trenutku, u Vermer je ušao Ćole, vidno usplahiren, i odmah se dohvatio nečijeg pakla za šankom i zapalio cigaretu neodređeno se izvinjavajući svima.

Vermer, nakon što su  se svi razbežali ne bi li nabavili vodu. Foto: D. Filipović

„Zar ti nisi prestao da pušiš“, morao sam da se oglasim. Ja sam prestao da pušim pre desetak godina, i uvek sam spreman da podržim prijatelje koji se odluče na isti korak.

„Ma, pusti me“, odmahnuo je rukom. Nisam hteo previše da ga pritiskam: u to vreme, posao mu je bio u kritičnoj fazi, dobrim delom i zato što ni on ni njegov poslovni partner nikako nisu bili spremni za ovde uobičajnu tržišnu utakmicu koja je podrazumevala isuviše aktivnosti ispod žita.

„Izdržao sam tri meseca bez cigara“, nastavio je, nakon što je odbio par nervoznih dimova. „Bio sam kod lekara, preporučio mi je da šetam, i šetao sam tri meseca, svakog dana najmanje četrdeset pet minuta, svejedno da li pada kiša, ili ne“. Razumeo sam ga u potpunosti: i ja sam upravo stigao iz svoje večernje šetnje, preporučila mi doktorka Zora, zbog šećera. Ranije sam vozio biciklu, ali sam se u nekom trenutku zavukao među svoja četiri zida i učaurio, pa me zakačila hiperglikemija.

„I još mi je rekao da izbegavam stres“, nastavio je Ćole, smejući se pomalo gorko, jer, u njegovom slučaju, to je izgledalo kao izaći gologlav na kišu, a izbegavati kišne kapi.

„Kakva ti je situacija sa poslom?“, upitala ga je saosećajno Marija, ne bi li ga malo odvojila od loših misli, ali to nije bila baš najbolja ideja.

„Ma, nikako da krene to sa Nemcima, poludeli smo Šone i ja“, Ćole je nervozno ugasio cigaretu, premišljajući se par trenutaka da li da odmah zapali još jednu. „Mada sam izbegavao stres, majke mi. I pio sam dosta tečnosti, sve po redu, kako mi je rekao lekar. Pio sam… Pio sam po pet litara vode dnevnoi!“, naročito dramatično je naglasio poslednju rečenicu, ali niko nije nešto posebno reagovao.

„Pa dobro, i ja pijem dosta tečnosti“, rekla je Marija, pokušavajući da ga umiri. „Možda ne baš pet litara, ali ja sam dosta nežnije građe od tebe.“

„Kolika je norma za pivo?“, upitao je Manda i dao znak konobaru da anketira ekipu za šankom u cilju ažuriranja unosa tekućina.

„Ja pijem sigurno četiri litra, najmanje, vikendom i više“, požurio sam i ja da doprinesem raspravi, „nije to uopšte mnogo, nema razloga da se uzrujavaš.“ Pridružili su mi se i ostali prisutni, sve u nameri da smirimo krajnje usplahirenog gosta, koji se uz izvinjenje, još jednom poslužio cigaretom.

„Ljudi, je li vi stvarno ne znate“, upitao nas je bojažljivo, „ili me zajebavate.“ Zaista, uvek je postojala ta druga mogućnost, jer ipak smo bili u kafani, toj poslednjoj oazi slobode i nezavisnog građanskog duha.

„Šta ne znamo?!?“, gotovo jednoglasno smo odgovorili.

„Pa, to za vodu!“, pravdao se donosilac loše vesti.

„Kakvu sad vodu?“, upitao je Pavićević sa druge strane šanka a svi smo se zapiljili u nesrećnog Ćola koji je odbijao dimove druge, tek zapaljene cigarete, kao da tek počinje da uvežbava pušenje u školskom toaletu.

„Voda iz Vrutaka nije za piće. Maločas su javili na TV 5, pronašli su alge u jezeru. Nije dobra ni za kuvanje“.

„Pa otkad ne valja voda?“, upitao je Manda.

„Ko zna otkad, tast mi je rekao da mu je jutros jedna žena iz Zavoda za javno zdravlje u poverenju rekla da nipošto ne pije česmovaču i da svi njeni iz Zavoda otkad sebe piju samo flaširanu vodu.“

„A zar mi, koliko je meni poznato, ne pijemo najbolju vodu u Srbiji?!?“, upitao se neko za šankom, nakon par trenutaka neprijatne tišine.

„Valja li za tuširanje? Šta sa onima koji imaju male bebe?“, s razlogom se zabrinula Marija.

„Pronašli su cijanobakterije. Evo, ja sam izguglao, ima osam strana teksta, ali ne piše koliko je opasno, i koje su maksimalno dozvoljene količine“, Ćole je na svom telefonu skrolovao stranice teksta sa nekog veb-sajta.

„A šta ćemo za raso?“, morao sam i ja nešto da pridodam. Kao što Francuzi željno iščekuju novi Božole, tako se i ja sa istim žarom radujem mladom rasolu. Jednom prilikom, na vrhuncu karijere, Toma Zdravković je odbio da nastupi dok mu se ne donese glavica kupusa i raso. Poznate su one priče o kapricima rok zvezda, o šampanjcu i jagodama sa šlagom u vip loži, ili o raznim drugim preterivanjima i perverzijama pred koncerte. Ovo je ipak bio Toma Zdravković, narodski čovek, koji se sa Mikijem Jevremovićem zapio u muškoj svlačionici Hale sportova „Veliki park“ i krenuo da ucenjuje organizatore. Rile, tadašnji sekretar Kluba omladine, setio se u trenucima očaja mene – naime, u našoj kući se tradicionalno vodilo računa o ostavljanju kupusa, tako da je čak i prelazak sa drvenog bureta na mnogo praktičnije plastično vrlo uspešno obavljen bez ikakvog gubitka u kvalitetu. Uglavnom, Toma je dobio svoj kupus i raso, održao čaroban koncert, jedan od poslednjih u karijeri, makar što se Titovog Užica tiče, a ja sam nastavio da pažljivo biram i pretačem kupus, željno iščekujući tu malu zimsku radost.

„Da, stvarno, šta ćemo za raso?“, okrenuo je Manda na šalu, mada mi u tom trenutku nije baš bilo do toga. Naime, par sati ranije sam eksirao nekoliko šolja rozikaste tečnosti, tako da sam u potpunosti mogao da razumem Ćola i njegovu zabrinutost.

„Nemamo mi ljudi vremena za gubljenje, ja bogami odoh da nabavim vodu“, Pavićević je krajnje trezveno razmišljao. Niz ulicu su već promicali užurbani ljudi sa balonima vode. I ostali su se mašili za novčanike, platili račun spremni da krenu u nabavku, svi osim Ćola.

„Ja sam poslao tasta da nam nakupujue vode“, pravdao se za šankom, a kada je shvatio da će se kafana isprazniti, odustao je od nove ture pića. „Odoh ipak da kupim još koji balon, ko zna dokle će ovo trajati“, promrmljao je sebi u bradu, jer smo se već svi grabili ka najbližim prodavnicama, ne bi li napravili kakve-takve zalihe, pre nego što nastane pravi potrošački stampedo – ko je preživeo devedesete, hiperinflaciju i prazne rafove prodavnica, morao je da bude spreman na sve.


                               Jovanka Broz ispituje kvalitet vode na javnoj česmi, 1961.                                                     Zahvaljujemo se nepoznatom autoru, ako neko zna, molimo da nam javi da ga potpišemo.

I, eto nas, naravno, i kod naravoučenija. Shit happens je anglosaksonska fraza koja se obično koristi da ukaže na činjenicu da je život pun nepredviđenih događaja koje ne možemo da kontrolišemo. Dakle, gorepomenuta PI-AR umetnost & društvena nauka bi od aktera ove naše drame, očekivala da odmah saopšte činjenice, i to nakon što je ekspresno ispitan kvalitet vode sa lokalnih izvorišta i okačena obaveštenje o njihovoj ipsravnosti/neispravnosti na licu mesta, obezbeđene zalihe vode i organizovano snabdevanje najkritičnijih mesta. Umesto toga, u danima koji su usledili, ređale su se poluistine, nagađanja i podmetanja, sve u cilju da se zabašuri, razvodni i zametne i najmanji trag odgovornosti, toliko da se i dan danas ta priča o vodi nije do kraja rasplela.

Sudovi su tu da procene da li je neko kriv, i koliko, ako uopšte postoji neka objektivno merljiva krivica, a gradska uprava ima za zadatak da organizuje život u najboljem interesu građana. Stvari su ponekad vrlo jednostavne, ali, nažalost, svedoci smo da se već najmanje trideset godina, u ovoj zemlji svako sranje rešava tako što nam se servira novo, da izvinete, još veće govno, dok jata PI-AR golubova lete naokolo, istovarajući nam direktno na glavu svoj ne baš mirišljavi teret, čisto da nas podsete gde smo, i šta sve može da nas očekuje ako se ne dosetimo i konačno ne raširimo kišobran.

Tekst objavljen u Užičkoj nedelji.

Podeli

Related posts