Užice: svetski prvak u zagađenju i inertnosti

Prosto me je sramota da na dijagramu koji oslikava srpsku neodgovornost i propast označim koja linija, od svih priloženih linija za gađenje, predstavlja Užice u poslednjih 7 dana. Međutim, svi Užičani to već odavno osećaju. Jer, od nekada užičanstvenog, naš grad je postao najgori – verovatno najzagađeniji na svetu, ali sigurno najinertniji grad, grad koji nema blagu ideju šta će sa sobom – grad koji se ne može pohvaliti ni vlašću, ni građanima.

Nikada neću zaboraviti grejnu sezonu 1996/97. Užice je tih dana bilo jedan od vodećih nosilaca otpora Miloševićevom režimu. I to nije bilo ništa čudno jer je tokom XIX i XX veka Užice uvek bilo nosilac svih progresivnih borbi.

Elem, nakon drugog kruga lokalnih izbora bilo je jasno da je u Užicu pobedila koalicija Zajedno (DS, SPO, GSS) i da ima više odbornika nego SPS (radikali još desetak godina kasnije neće prismrdeti opštinske klupe). Međutim, kako pobedu nije htela da prizna užička izborna komisija (Milovan lopov i brojni socijalisti) krenuli smo u svakodnevne proteste – šetnje. Ali bez obzira na vremenske uslove – svakodnevne! I svaki dan nas je bilo puno, baš puno, sve više i više.

Masovno, sa transparentima, pištaljkama, šerpama obilazili smo grad 88 dana. Nijedna nam ulica nije promakla. Svaka šetnja je počinjala u 18 sati i završavala 2 sata kasnije.

I tada su bili grozni atmosfersku uslovi, sa veoma malo snega, pa se čelo i začelje kolone nisu mogli videti od svakodnevnih magli. Na žalost, oni koji su vodili decu sa sobom tek danas kapiraju da su i decu i sebe otrovali PM česticama – česticama za koje do tada ni Zavod za zaštitu zdravlja nije čuo, a ni mi koji Internet do te godine nismo ni videli.

Skoro četvrt veka kasnije mi imamo ultrabrzi Internet, iskusniji smo, bolje smo obavešteni, bogatiji smo i napredniji. Međutim, jako je verovatno da su nam ipak pamet pojele PM čestice koje nam zuje oko glave još od prošlog veka.

A ceo svet se plaši PM čestica čiji dozvoljen nivo od 50 mikrograma po metru kubnom ne sme nipošto da bude prekoračen 35 puta tokom godine (zapamtite broj 35!). Ako se prekorači nivo nekoliko dana u kontinuitetu, izdaju se preporuke, naredbe o ponašanju građanstva, a često se uvode i vanredne mere.

Tako u uputstvu naših zavoda za javno zdravlje stoji preporuka da kada je zagađenje preko 150 jedinica ljudi ne izlaze napolje, a naročito deca, stariji i hronični bolesnici, da niko ujutru i uveče ne provetrava prozore itd.

Zapamtite ovaj broj: 150. On već najavljuje katastrofu. A da bi je izbegli, gradovi preduzimaju različite aktivnosti.

Skoplje čim ima 2 dana preko 175 jedinica PM10 uvodi vanredne mere – hronični bolesnici, stariji i trudnice su oslobođeni posla, gradski prevoz je besplatan, parking je duplo skuplji, ljudi se upozoravaju da bez potrebe ne izlaze napolje, a roditeljima se preporučuje igra sa decom u zatvorenim prostorima. Građevinski radovi i spoljne sportske i kulturne aktivnosti se zabranjuju.

Sarajevo je prošle godine sprovodilo slične mere. Pariz je prošle godine uveo i par-nepar.

San Francisko 11 dana nije puštao decu u školu zbog zagađenja preko 150. Više ni Nju Delhi ni Peking nemaju zagađenje od 300 jer se već godinama bore protiv ove grozne i teško izlečive nedaće, naročito kod ovako promenjene klime.

Beograd (bez košave) zimi izbija do max. 200, što bi isto zahtevalo vanredno stanje, ali ljudi se očigledno ne bune dovoljno, a vlasti se plaše da uvedu nepopularne mere. Doduše, beogradska javnost se na vreme obaveštava, pa oni koji nemaju puno obaveza napolju, a dovoljno su pametni da razumeju opasnost od nečistoća u vazduhu koja u Srbiji pre vremena ubiju preko 6.000 ljudi (rak, infarkt, šlog), premeste svoje aktivnosti from outdoor to indoor. Međutim, da budemo iskreni, nema baš puno ekološko osvešćenih ljudi ni u Beogradu.

I sada dragi sugrađani, dolazimo do svetskog šampiona u zagađenju! Grad koji je nekoliko prethodnih godina bio šampion u količini otrova u vodi, svoj šampionski presto u količini PM čestica u vazduhu ne ispušta već ko zna koliko godina.

Dame i gospodo, Mesdames et Messieurs, Ladies and Gentlemen, sa 500 mikrograma po kubiku, svetski prvak za grejnu sezonu 2019/20 je Užice!

I da se pohvalimo: ove godine je Užice imalo ovogodišnji rekord od 534,53 (slovima:petstotinatridesetčetirizarezpedesettri) mikrograma PM10 čestica po kubnom metru!

Međutim, u Užicu nema panike. Do pre neki dan naš zavod nije ni objavljivao podatke u realnom vremenu (to se uradi za oko 300 evra), već je recimo podatke o zagađenju od petka saopštavao u ponedeljak. Tipično za zaposlene u društvenom sektoru koji vam 3 dana kasnije savetuju da ne puštate dete napolje.

A i te objavljene podatke retko ko može da pronađe – sajt im je očajan, izveštaji ružni i nerazumljivi. Kao da su baš i pravljeni da niko ne može da ih pronađe.

A od pre desetak dana, od kada možete da pogledate i podatke o zagađenju u prethodnom satu, samo može da vam se digne kosa na glavi: u poslednjih 7 dana, od svih mernih mesta u Srbiji, samo Užice je prešlo limit od 400, a 3 dana je imalo maksimalne iznose preko 500!

Dok smo konstantno bili u zoni vanrednog stanja, apsolutno svaki dan u januaru, Užičani su u hiljadama na Trgu dva puta igrali na koncertima, igrali kolo za SNG, slušali trubače, pekli vruću na lomači koju su (u inat PM česticama) zapalili na sred Trga, a naša se deca, za koje bi život dali, klizaju u epicentru zagađenja. Baš kao što nas nije plašilo NATO bombardovanje, ne plaši nas ni zdravstvena propaganda. Pa po cenu naše dece.

Nas neke budaletine plaše zračenjem osiromašenog uranijuma i vakcinama, a isti ti čuveni lakari i čuveni Užičani i ne pominju PM čestice.

A u prošloj godini smo se u Užicu bili zatrpani ovim česticama preko mere više od 110 dana! A dozvoljeno je najviše 35 dana. Očigledno je da se gradsko rukovodstvo i svi Užičani nisu dovoljno molili bogu, jer drugo po pitanju zdravlja nisu ni radili.

Zbog toga moram da zaključim: Svi vi koji živite u Užicu, a boli vas uvo za vazduh, zdravlje u Užicu nećete sačuvati samo kurkumom i đumbirom, limunom i toplom vodom, lanom, orasima, ovsenim kašama, crnom čokoladom i cveklom, ribom i postom, šetnjom, plivanjem i biciklom. Ako ste još uvek zdravi, vi jednostavno imate ludačku sreću.

Nekada sam bio najveći lokalpatriota. Mogao sam da radim u inostranstvu i Beogradu, a iz čistog idealizma sam ostao u Užicu. Godinama sam bio ponosan na reč „užičanstveno“.

Međutim, skoro svi građani su već odavno toliko inertni i nezainteresovani za svoju budućnost, i ne brinu se što recimo nemamo brzu prugu, autoput, aerodrom, što nemamo obilaznicu, nijednu inostranu investiciju, ne brine ih nijedan jedini problem ako to nije lični, da mi je već nekoliko godina žao što nisam i ja otišao odavde.

Zato, možda bi bilo bolje da se od njega, nekada jako naprednog grada, jednog od najlepših, najmodernijih i najinteresantnijih gradova u Jugoslaviji, napravi vodena akumulacija. U našem slučaju, kako nemamo industrije, to bi sigurno značilo „što plića kotlina – to manje PM čestica – i zdraviji stanovnici“.

Samo molim budućeg investitora da nas ne zacevi, već da lepo, po starinski, napravi branu kod Rupe, između Zabučja i Dovarja. A mi da se povučemo u brda. Il’ u beli svet.

Podeli

Related posts