Užička gimnazija (1975-79): Once Upon a Rock Music

Ideju da napišem ovaj tekst dobio sam nakon divne epizode „Lovers Rock“ mini-serije „Small Axe“ koja priča o žurkama marginalizovanih Londonaca karipskog porekla održavanih baš negde u vreme kada su u užičkoj gimnaziji prašili Feniksi i disk-džokeji. Pričom o gimnazijskom rock clubbingu s kraja sedamdesetih (uz dve ogromne plejliste koje ilustruju naš muzički ukus) želim da dokažem da je i za naše bejbi-bumere subotnji clubbing bio važan životni ritual – mnogo veći ili bar istovetan zadovoljstvu vernika na nedeljnim crkvenim službama.

Iako sam svoju GPS poziciju u više od pola veka pomerio za jedva par stotina metara, tinejdžerske dane (kao da) sam živeo u drugoj zemlji i drugom gradu. Srednju sam školu učio u nekoj drugačijoj gimnaziji, sa drugim imenom, ali baš na istom mestu gde je danas Užička gimnazija.

U MOJOJ gimnaziji (1975-1979) velika je većina učenika (baš kao i danas), od mangupa do štrebera, bila dosta nezainteresovana za svet (osim za zabavu), apolitična (što važi i za onih nekoliko članova SKJ), nikada nije gledala dnevnik, a novine je čitala otpozadi. Međutim, imala je i neke pozitivne, a sada skoro iskorenjene osobine – nije mrzela druge nacije (osim Hajdukovce i Zvezdaše ili Partizanovce), a zagledana u Zapad oblačila se u Trstu, išla u bioskop (što bi Užičani i Hrvati rekli – kino) i (vakcinisana) igrala rokenrol (a ne kolo).

U oblačenju smo preferirali patike, farmerke, flanelske (pamučne) ili indijske košulje, štampane majice, teksas jakne i vijetnamke. Bilo je i rokera, i originalnih modova (u manjoj meri, ali upadljivijih). Devojke su bile lepe kao i današnje, ali retko na visokim potpeticama („lokice“, današnje pinkuše, su mogle da se vide samo u disku) – gimanzijalkama je sloboda izbora (ako im razredna nije bila Dana Konstantinović) dala široku lepezu modela, ali su ipak bile više u Janis Joplin (teksas ili haljinice boje psihodelije, hipi, džipsi) nego Olivia Newton-John (malo bogatije) fazonu.

Muzički aktivniji deo je svoju prvu ploču kupio još u osnovnoj školi, a onda ih, opsedajući prodavnice ploča (sa sirotinjskim izborom) u gradu i Beogradu, mahnito skupljao (uključujući kasete, kasnije i kompakt diskove) još puno godina. Najveći zaluđenici su poštom (u dinarima!) ploče naručivali direktno iz Londona. A skoro niko od njih nikada nije bio na nekom većem koncertu (preko 500 posetilaca) – u gradu su malobrojne jugoslovenske grupe svirale u Domu armije, pozorištu i bioskopu.

Za one koji nisu bili kolekcionari, baš naročito za njih, gimnazijske svirke su bile najveći prozor u svet rok muzike – ono što su im Feniksi svirali ostalo je zapisano u njihovoj muzičkoj memoriji i decenijama kasnije, pa im čak i danas (kada su prilično otupeli i slušaju krmećake) neka rok melodija iz tog perioda budi najlepša sećanja.

Ako preko dana nismo bili po praznim gajbama (i zaista najčešće slušali ploče), onda smo sedeli na Trgu,plaži i skalinama (leti) ili u Gradskoj i par kafana (nije bilo kafića). Svako veče smo izlazili napolje, na ista mesta, a vikendom isključivo u disko ili u gimnaziju.

Za razliku od stalne postavke u disku, naše subotnje gimnazijske zajebancije, baš kao na amaterskim žurkama tamnoputih Londonaca, zahtevale su i veliki logistički napor – dovlačenje jakog ozvučenja i raspremanje svečane sale. Od tog popodnevnog trenutka, pa sve do kasnih noćnih časova vreme leti. Kao posetilac, ali i veoma aktivni učesnik ovih događaja, prvo ću pokušati da organizaciju i atmosferu sažmem u dvominutnoj rečenici (a kasnije i sve objasnim):

Svi angažovani (organizacija, muzika, šankeri itd) bi oko 18 sati ušli u veliku svečanu salu, sve njene stolove pregurali na levu stranu i napravili binu, stolice poređali uza zid ostavljajući veliki prostor za igru, otvorili velika harmonika vrata i proširili igrački prostor za još jednu veliku učionicu, a onda bi muzičari postavljali ozvučenje, instrumente i miksetu, lajt-šou majstor okačio najmanje četiri konzervirane sijalice u boji, prodavci pića izneli silne gajbe piva i bezalkoholnih pića (žestina se švercovala i od strane organizatora i od strane publike) i od drugih par učionica na istom spratu napravili garderobe i točionice sa šankom na vratima i pozadinskim prostorom za smeštanje „urađenih“ posetilaca u horizontalni položaj (sve do dolaska hitne pomoći), organizator bi jednom rukom nazdravljao dežurnom profesoru dok bi drugom rukom prodavcu karata pružao koferče sa kartama (najčešće više nego što će se prijaviti nastavničkom veću) koji potom silazi u prizemlje da krene s prodajom ali i organizovanjem čuvara i vratara, i dok muzika sa gramofona koji će svirati u pauzi i bend koji se svađa ko je šta od opreme zaboravio puštaju prve raštimovane zvuke na još nepodešenom ozvučenju, dok se hipici, rokeri, modovi, disko frikovi i kulovi još uvek kod kuće ili u nekom prolazu zagrevaju za čuvene igranke, unutra se, oko bine, muva već popriličan broj privilegovanih (devojke i najveći obožavaoci, a ujedno i nosači opreme u nadi da neće platiti ulaznice) koji tako teško osvojene pozicije za gledanje, pevanje, vrištanje i šizenje neće prepustiti nikom od preostalih hiljadu posetilaca (sa plaćenim ulaznicama) tokom celog (od 20-23:30) ovog ludila za koji su podjednako zaslužni i muzika i gledaoci (praše oni, al’ prašimo i mi), sve dok masa većinom pristojnih posetilaca (za današnje vreme malobrojan broj tuča između mafijaša i hipika se najčešće dešavao po hodnicima ili ispred zgrade) u sred leta ili po najgorem snegu, prezadovoljna, rasčupana i raspojasana, znojava, pijana ili ne, ali sigurno promukla i dalje bučna, izbaulja u bezuspešnu potragu za daljim provodom koga u to vreme nema jer je sve zatvoreno, pa utehu leti pronalazi na skalinama ili trgu (dok ih Sredoje ne otera kući), a zimi, oni najuporniji (nakon smrzavanja od po nekoliko sati) tek ispečenim, vrelim lepinjama sa pretopom koje svojim upornim i višesatnim lupanjem na vrata pekara uspevaju da iskamče (ne zato što ih pekari vole ili što će zaraditi, već zato što huligani probudiše ceo komšiluk), da bi tek onda, kada im se alkohol u krvi pretvori u pretop, mogli reći da su imali potpuni doživljaj – većini je ovo prolazilo u jednom dahu.

Te 1975. godine gimnazija je bila napredna (u pozitivnom smislu te reči). Ovo je potrebno naglasiti više puta, jer danas zvuči skoro neverovatno. Škola je imala razglas preko koga se za vreme odmora u svim učionicama čula rok muzika. Imala je i sve potrebne instrumente i ozvučenje za (rok) igranke. Preduslov da među profesorima nema kulova i da imamo normalne direktore je bio sasvim dovoljan da se iz muzičke vežbaonice ispili grupa koja će već postojećoj kritičnoj masi učenika željnih provoda prirediti nezaboravne trenutke.

Moji prvi susret sa gimnazijskim svirkama je bio još pre Feniksa. Tokom mog prvog razreda (1975/76) na igrankama u gimnaziji bi najčešće svirali Ljupče, Branko, Nikola Šiptar, Miki Soda i još neki (napomena: puna imena i prezimena kojih se setim biće u dnu teksta, a vi me ispravljajte). Svirali su odlično, uživao sam na svakoj svirci, ali nekako nisu napravili euforiju, onu koju mlađi zamišljaju kada slušaju moju generaciju i ushićenje s kojim evociraju uspomene na taj period. Biće da je najveći razlog izbor pesama. Ili obožavalačka baza. To su možda i razlozi što im ni ime grupe nisam zapamtio.

Pred kraj školske godine, baš kada je organizaciju igranki preuzeo Zoćo, u muzičkoj vežbaonici se pojavila nova grupa – FeniksiBoban (vokal), Ćepko (gitara), Trle (bas), Mato (bubnjevi) i Trunto (klavijature). Uporno su vežbali (Trunto me povremeno uvodio na probe) i navežbali dosta Stonsa, Beatlesa, Creedenca, Claptona, Uriah Heepa, Freea, Purpla.

Sa današnje (i tadašnje) tačke gledišta, pesme nisu bile teške za sviranje (najsloženije su bile od njihove omiljene grupe Time – ujedno i njihov jedini izbor domaće muzike), ali su ih baš dobro navežbali. Kada ih je Zoćo popeo na pozornicu, oni su već imali nastup k’o sat. Zato sam ubeđen da su se i kulovi, kojima je slon prdnuo u uvo, baš zbog pesama od nekoliko akorda, prvo primili na gimnaziju, pa zatim i na rok muziku. Feniksi su bili najuspešniji promoteri roka u Užicu ikada.

Posetioci nisu bili samo srednjoškolci. Svi su želeli u ovo hit mesto, čak i dosta stariji ljubitelje roka. I Gago Kovač mora priznati da je tih godina diskoteka OK (nekada od milošte, a kasnije oficijelno nazvana Rupa) radila dobro samo onim danima kada je gimnazija bila zaključana.

Nije se u tim godinama izlazilo napolje oko ponoći, već najkasnije u 20 časova. Tih omiljenih subota (kasnije i petkom, a za Novu godinu, 1. maj ili 29. novembar više puta za redom) smo jedva čekali da izađemo iz kuće i što pre uđemo u gimnaziju, pa makar to bila naša učionica u kojoj smo provodili 6 dana u nedelji (te daleke 1975. smo išli u školu i subotom!). Nema se vremena i nijedan trenutak se ne propušta. Zato je većina sa kupljenim kartama već pri inicijalnom otvaranju vrata.

Gomila se, tačno na vreme, penje na poslednji sprat, uz malo tišu muziku snabdeva pićem, muva po sali ili hodnicima u potrazi za društvom ili boljom pozicijom za đusku (stolice su odavno zauzete) i negde oko 20:30 gura ispred bine, osećajući da ludilo samo što nije počelo.

Izlazak muzičara na binu propraćen je snažnim odobravanjem onih u sali, a zatim i stampedom zaostalih posetilaca koji iz hodnika kroz dvoje vrata pokušavaju što brže da osiguraju mesto bliže bini. Na prvi rif svi u sali skaču (osim možda 50-ak osoba, većinom srednjoškolki ili već malo uobraženih studenata, koje su sedele na školskim stolicama i stidljivo posmatrale igračke „bravure“ stotina drugih).

Dok se zadimljen i prašnjav vazduh od početka svirke valjao ka (i leti i zimi) stalno otvorenim prozorima (ostajali otvoreni do ponedeljka ujutru) na bini je sve pucalo. Satisfaction, Hash, After Midnight su izazivale salve oduševljenja. Feniksi nisu štedeli ni sebe ni publiku.

A publika se primala. Iako većina nije znala engleski (kao ni Boban koga je Vesna baš dobro pripremila za svaku pesmu) vrlo je lako naučila i urlala refrene, pa onda svojim „vazdušnim gitarama“ (tako se šizilo na rock koncertima) unisono svirala Ćepkove i Truntove solaže, gurala se, na sporijim pesmama masovno valjala po podu (kada zamišljam scene sedenja na podu, ne znam kako, ali uvek su pored mene Pešac i Zec), a onda, osetivši kraj svake pesme (kada Ćepko blago klimne glavom, a Mato se spremi da izlupa činele) zaurlala još više da bi, potom, vrišteći i skandirajući na kraju numera u ludačkom magnovenju tražila još. Najzad pravi rok koncert (u bioskopu i pozorištu si morao da sediš)!

Deo publike koji je dosta vremena provodio u vazduhu je dva puta za veče, ostavljajući prostor onima koji plešu, koristio blokove sa sporijim pesmama (Da li znaš da te volim, Soldier of Fortune itd) za umivanje i dokupljivanje pića (pilo se k’o na takmičenju).

Pauze između tri sviračka bloka odličnim izborom muzike (mnogo boljim pesmama od onih sa repertoara Feniksa) ispunjavali su nekad Borko nekad Zumber. Lako je svirati Hey Tonight i All Right Now, i jeste prijemčivo običnim slušaocima (uostalom, zato ih je i Kovač puštao u poslednjih 30 minuta svake disko-večeri), ali Zeppeline, Jethro Tull ili Doorse moraš malo više da vežbaš, za slušanje ti treba malo naštelovanije uho, pa je u pauzama uvek bilo manje ljudi spremnih za igru (ipak uvek dovoljno da se ne osećam usamljen), a vremenom sve više i više.

Oni koji su malo preforsirali sa igrom ili alkoholom odmarali su u hodniku i na stepenicama. Što se svirka bližila kraju, u hodnicima ih je bilo sve više. Zaista je teško zamisliti koliko je tada poslednji gimnazijski sprat bio pun mladih. Međutim, ni tu nije bio loš provod. Ima i onih koji sa uredno plaćenom kartom nisu ni ulazili u salu jer su uživali u atmosferi svog manjeg kružoka.

Ja sam kao ljubitelj i muzike i druženja, usput i poznavalac i muzičara i svih zaposlenih, leteo od jednih do drugih, od mojih školskih do mojih starijih i mlađih ekipa. Čini mi se da sam sve poznavao.

Organizaciju je Zoćo podigao na najviši nivo. Od pregovaranja sa direktorom i nastavničkim većem, štampe karata i plakata, nabavke pića i organizovanjem (u početku treznih) šankera (Kudro, Selak, Bato itd), obezbeđenja (Pećo), light-show majstora (Kizo) i već nabrojanih muzičara, do zamajavanja dežurnog profesora, obuzdavanja razuzlanih posetilaca i, eventualnog, pozivanja hitne pomoći i/ili milicije. Bio je to jedini čovek koga ste subotom retko mogli videti nasmejanog.

U Fenikse su, u vreme kada se spremaju za fakultet, umesto Trunta (potpisao u profesionalce) i Trla, ušli Veco (bas) i Ljušo (ritam gitara) čime je delimično promenjen i repertoar. Vrhunsko uvežbane stvari su pravile još luđu atomsferu, tako da se za svaki nastup tražila karta više. Kupili su svoje instrumente i ozvučenje, intenzivno svirali još nekoliko godina, a onda samo par puta godišnje – na fakultetskim (letnjim) raspustima i praznicima (i imali više oproštajnih koncerata). Povremeno su rupe u grupi popunjavali i Pežon, Zec Sop, Darko Kodžak i Rale.

Neću više o njima (imali su zapažene nastupe i na drugim pozornicama, ali ovde se ograničavam isključivo na gimnaziju), osim što prilažem Spotify playlistu sa numerama koje su izvodili.

Veco mi je poslao popis repertoara, a ja dodao još neke pesme po sećanju; cele pesme sa Spotifaja možete čuti ako se besplatno registrujete, što i nije neki problem, zar ne.

U mom četvrtom razredu, Feniksi su većinom na fakultetu. Kako nisu imali dostojnog naslednika (drugu, mlađu, grupu koja je paralelno sa Feniksima vežbala u muzičkoj prostorijici činili su Veco, Sava Kigen, Arsa, Šeki i ja – ložili smo se na kompleksnije kompozicije, npr. Stairway to Heaven ili Bohemian Rhapsody koje nikada nismo navežbali do kraja – i toliko smo se zaigrali da čak nismo smislili ni ime grupe), glavni svirači na igrankama su postali disk džokeji.

Organizaciju je, kao Zoćov dostojan naslednik i insajder iz Feniksovog perioda, preuzeo Kizo. Muziku smo puštali Fipa i ja (Miško & Miško), karte prodavao Dule Tarzan, a piće (plus garderoba) Šone, Radivojča, Reba, Zec i Zota. A koncept je bio isti – u istom prostoru, sa istim ozvučenjem, mi puštamo muziku (novom terminologijom bi se isto reklo – sviramo).

A rulja (sa sve dužom kosom), već naviknuta na gimnazijalsku atmosferu, šizi isto kao na koncertu, kao na Feniksima, pije isto (možda i više). I za naš program se prodavao istovetan broj karata – maksimalan. Pored već proverenih fanova Feniksa, na naše „svirke“ dolazili su i još stariji ljubitelji muzike (danas najstariji posetioci Mojo kluba i još puno njih koji nisu više sa nama).

I izbor muzike nije bio ograničen našim instrumentalnim umećem, već isključivo pločama (sa mog Tandberg gramofona) i kasetama (sa Fipinog Tandberg kasetofona).

Naš veliki uspeh je bio što smo (po meni) popravili kvalitet muzike. Oni koji su do tada slušali samo trominutne hitiće, ovaj put su igrali i uz mnogo kompleksnije, čak i dvadesetominutne, numere. I nisu napuštali naše igranke već su uz nas počeli da slušaju sve vrste rok muzike – od ritam i bluza, preko harda i progresivnog roka do psihodelije.

Ovo je Spotify lista pesama koje smo puštali na igrankama u gimnaziji (play shuffle). Lista je, za sada, duga više od 12 sati.

sve pesme (a ne samo prvih 100) sa Spotifaja možete čuti ako se besplatno registrujete, što i nije neki problem, zar ne.

Posle velikih subotnjih provoda, za one koji su veče proveli radno, nedelja je najgori dan. Probudim se u podne i odmah otrčim do gimnazije jer imamo zakazano još jedno raspremanje. Šankeri skupljaju flaše i čaše, odnose gajbe, muzičari raspakuju i nose instrumente i ozvučenje, svi zajedno vraćamo stolove i stolice, čistačice na kraju čiste parket i hodnike. Sutra će ove prostorije ponovo izgledati kao učionice.

U ponedeljak bi organizator podneo referat direktoru i blagajniku odneo zarađen novac od prodatih karata i pića umanjen za honorare (muzičarima, šankerima, čuvarima, čistačicama itd).

Kako je ovo Srbija, već sumnjate da je neko prodavao i svoje karte ili svoje piće. I u pravu ste. U gimnaziji su najmanje zarađivali oni najsrećniji – svirači i disk-džokeji. Oni su dobijali fiksni honorar, koliko se sećam, ravan današnjoj dnevnici. Ostali su toliko zarađivali da su mogli raditi i bez oficijelnog honorara (ne znam ko je i koliko uzimao za vreme Feniksa, ali je nas Kizo vodio svakog ponedeljka na Turist na Karađorđevu i neograničenu količinu pića). Možda jesam naivan, ali ako imam za koga, ja ću i džabe da puštam muziku.

Uglavnom, amaterski organizovane svirke u gimnaziji sedamdesetih godina su ličile na današnje vrhunski profesionalno organizovane koncerte (ne pričam o kvalitetu svirke, zvuka ili pića, već po posvećenosti u odnosu na današnji amaterizam sa silnom tehnikom).

A Užice je bilo blizu vrhunca svog kosmopolitskog stremljenja koje će svoj maksimum doživeti u osamdesetim godinama prošlog veka. Dalje se, sa ovakvim narodom, nije moglo.

Međutim, i dalje se nadam (sanjarim) da vreme kada se u Užičkoj gimnaziji slušala rok muzika nije neponovljivo.

MOLBA: Kako ja nemam nijednu fotografiju kojom bih mogao da ilustrujem tekst, ako neko ima neku prikladnu molim da mi je (za buduću galeriju) pošalje na miodragmicic@gmail.com. Usput, ako postoje i neke greške u tekstu, takođe vas molim da mi skrenete pažnju.

Fotke su počele da pristižu, a galerija će se vremenom proširiti

Puna imena pomenutih:
Boban – Slobodan Radojević
Ćepko – Slobodan Despotović
Mato – Dragoljub Zumberović
Trunto – Zoran Vuković
Trle – Zoran Trmčić
Veco – Velibor Gerzić
Ljušo – Ljubiša Dimitrijević
Vesna – Vesna Aksentijević (Radojević)
Borko – Borko Subotić
Zumber – Dragan Zumberović
Zoćo – Zoran Stamatović
Kizo – Zoran Mijušković
Kudro – Miroslav Damljanović
Selak – Tomislav Selaković
Bato – Svetislav Jelisavčić
Ja – Miodrag Mićić
Fipa – Miroslav Filipović
Šone – Nebojša Danilović
Radivojča – Miroslav Radivojčević
Reba – Slobodan Rebić
Zota – Zoran Ristanović
Pešac – Dragan Petrović
Zec – Ljubinko Zečević
Dule Tarzan – Dušan Novaković
Ljupče – Ljubodrag Vukadinović
Nikola Šiptar – Nikola Pejović
Miki Soda – Miroslav Stanojević
Branko – Branko Milanović
Sava Kigen – Milenko Savić
Šeki – Dragan Ilić

Podeli

Related posts