Užička republika

Bolji poznavaoci žanra tvrde da kada bi se akteri filmske ratne epopeje Užička republika, za koju je početkom sedamdesetih godina živeo čitav grad, presvukli iz partizanskih i četničkih u odežde kaubojske i indijanske, te da se u okružnim atarima tih godina zateklo više konja a manje tenkova, pa i manjak kupleraja nekako bi se nadomestio, reditelj Žika Mitrović mogao bi rame uz rame da stoji sa Džonom Fordom ili bilo kojim drugim klasikom vesterna. Uostalom, i na samoupravni socijalizam možemo gledati kao na čistu žanrovsku stvar.  A možda je zaista moglo sve da se završi u holivudskom stilu, jer prvobitna namera producenta bila je da se u filmu nađu zvezde svetskog kalibra: Šon Koneri, Pol Njumen, Iv Montan, Džejn Fonda, Džuli Kristi, Širli Meklejn, Katrin Danev…   Deo opreme – uniforme, šlemovi, oružje –  stigao je iz fundusa „Sutjeske“. Gde bi nam bio kraj da je Šon Koneri igrao Tita, a Iv Montan četničkog majora Kostu!

Bilo kako bilo, kada se ona motorizovana nemačka kolona na početku filma spusti sa Carine na Rakijski pijac, pa iz tenka proviri Švaba, pa baci pogled na vlažne ulice i fasade stare Slanuše i Lukinu pekaru, nekako zaboravimo da je reč o filmu. Majstor fotografije kao da je rođen u Užicu. Zna nijansu božje ždrake koja pada na varoš.

Možda je upravo te kadrove snimao Mitrovićev asistent Goran Marković. On je, u to vreme i kao užički zet, često merio dužinu senke na glavnim i sporednim štraftama grada. a sa Žikom Mitrovićem  proveo je desetak meseci, od početka leta 1973. do kasne zime 1974. godine, u pripremi i na snimanju Užičke republike. To su, kako će jednom reći, bile njegove “postdiplomske studije”.Pre nekoliko godina, uoči promocije njegove knjige „Izmišljeni život“, koja obuhvata četvorogodišnju elektronsku prepisku sa piscem Milanom Oklopdžićem (1948 – 2007)  započeli smo razgovor upravo pitanjem o tome kako je snimanje „Užičke republike“ izgledalo iz prve ruke:

KOD KUĆE: To je dugačka priča. Ta priča dosta govori o vremenu u kome je nastala. Naime, bio sam u vojsci, gde sam prilično nadrljao. Služio sam u gardi. Baš u to vreme uhapšen je reditelj Lazar Stojanović zbog diplomskog filma „Plastični Isus“, a ja sam došao u njegov puk. On je već bio u zatvoru, ali ja to nisam znao. Sačekao nas je kapetan obezbeđenja Obradović, kasnije najmlađi Titov general, a posle takozvani opozicionar, u stvari debeovac, ili kosovac, koji je radio za policiju unutar demokratske opozicije. Dakle, taj Obradović me sačekao i pitao da li poznajem Lazara Stojanovića. Mislio da je to jako pohvalno, pa sam se hvalio poznanstvom sa Lazom. Onda su mi uvalili mitraljez i oterali me četrdeset dana na Pasuljarske livade. Bilo je teško; ja sam već bio mator, imao sam 26 godina, pomišljao sam i na samoubistvo. Međutim, spremao se film „Užička republika“ i ukazala se prilika da tu nešto radim. Uspeo sam da pređem iz požarevačkog u užički puk, dakle, formacijski sam prebačen u Užice. Naravno, u Užicu uopšte nisam ni video kasarnu. Ja sam ovde bio „kod kuće“, zato što je moja tadašnja žena, Vesna, bila Užičanka. Moja tašta, Pinja, imala je kuću u Sarajevskoj ulici. Tu sam se smestio. Onda smo počeli da radimo taj film, prvo u Beogradu a onda i u Užicu. Taj film je inače bio vrlo bizaran. U to vreme počela je hajka na reeksportere – „Ineks“, „Geneks“, „Jugoeksport“. To su zapravo bile debeovske firme koje su ćapale velike pare. Onda je neko pokušao da se sa njima obračuna, pretpostavljam neki Hrvati, ili Slovenci, kojima to nije odgovaralo. Onda je „Ineks“, da bi se izvadio iz te hajke, rešio da snimi jedan film iz narodnooslobodilačkog rata, koji se zvao „Užička republika“.

SCENARIO: Reditelj Žika Mitrović koristio je jedan nikad dovršen. Počeli smo sa pripremama, a bogme i sa snimanjem, sa prilično provizornim scenarijem, što je za tako veliki film prilično čudna stvar. On je tokom snimanja izmišljao i dodavao. Bila je sa njim jedna osoba, vrlo bizarna, pretpostavljam njegova ljubavnica, nisam siguran. Ona je bila Zagrepčanka i zvala se Ana Marija Car. Nije bilo poznato čime se bavi osim da se motala po zagrebačkim krugovima. Kako je ona došla u vezu sa Beograđaninom i ortodoksnim Srbinom Žikom Mitrovićem nije mi poznato. Ta dama opšteg smera došla je ovde, pa pošto je bila rediteljeva ženska onda je rešila da nešto i režira, iako nikad nije bitno razlikovala peglu od kamere. Onda je Žika smislio da u filmu bude nekakav kvazi dokumentarni materijal, jer nije postojao dokumentarni materijal iz tog doba o četničkim dejstvima. Ona je dobila zadatak da snima četnička zverstva, a ja sam kao vojno lice bio određen da njoj pomažem. Odmah sam video o čemu se tu radi, ali s obzirom na to da sam bio pripadnik JNA  – slušao sam naređenja. Ona je kao i svaki diletant počela da luta po rediteljskim lavirintima. Uopšte nisam hteo da joj pomognem. Ja sam joj samo rekao: „Šta treba da uradim vi mi naredite.“ Njoj je trebao neko ko će da kaže šta treba da uradi, ali ja to nisam hteo da radim.

ŠERBEDŽIJA NA JELOVOJ GORI:  Imali smo na raspolaganju jedan puk vojnika. Ja sam dobio zadatak da se brinem o njima i da radim masovne scene. Snimanje je bilo predviđeno tri a trajalo je deset meseci. Ta vojska je deset meseci sedela pod šatorima na terenu. Prvo što sam uradio bilo je to što sam ih postrojio na jednu livadu, tih tri i po hiljade ljudi, i odredio sam ih po sledećem kriterijumu: plavi su bili Nemci, lepi su bili partizani, a ostali su puštali brade jer su određeni da budu četnici. Svi su trebovali kostime, odnosno uniforme. Morali su da budu na terenu do kraja filma koji smo snimali uglavnom po Užicu i Jelovoj Gori. Recimo, krenemo odavde, iz hotela, put Jelove Gore sa dvadesetak kamiona i četrdesetak kola. Putujemo oko dva i po sata. Onda kod jedne jelke istovarimo Radeta Šerbedžiju i snimimo ga kako nešto govori. Onda ponovo utovarimo kamione i vratimo se nazad. Mnogo sam naljutio Žiku kada sam mu rekao: „Zar vam se ne čini da je ona jelka ispred hotela bila mnogo bolja?“

KADINJAČA U KREMNIMA: Kada je „Ineks“ video da mast ide u propast: umesto tri snimanje se odužilo na deset meseci, nema čvrstog scenarija, sve što ti padne na pamet snimaš, izmišljaš, hiljade vojnika vučeš levo-desno, držiš glumce koji imaju užasno velike honorare, kad su dakle oni videli da će to da ih košta više nego ceo „Ineks“, onda su pokušali to da prekinu. Međutim, Žika je bio stari namazani vuk, sazvao je konferenciju za štampu i rekao da je to antisocijalistički trend u „Ineksu“, da oni hoće da opstruiraju jedno značajno istorijsko delo koje je posvećeno narodno-oslobodilačkoj borbi u užičkom kraju. Rekao je i da počinjemo uskoro da snimamo bitku na Kadinjači i da pozivamo sve novinare iz Jugoslavije da dođu na to snimanje. Koliko se sećam, to smo snimali negde blizu Kremana. Bio je sneg, gadno vreme. Odredili smo kada će ti novinari da dođu pošto se očekivalo njih nekoliko stotina. Za njih smo sagradili bine da bi posmatrali snimanje. Sve je to dakle bila marketinška manipulacija. Međutim, noć pred dolazak novinara bila je neuobičajeno topla. Narednog jutra osvanulo je sunce i sav sneg se istopio. Mogla je da počne berba ljubičica. Tog jutra pitao sam Žiku kako misli da snimimo planiranu scenu kad smo već dve trećine snimili po snegu. On je odgovorio: „Snimaćemo bez trake.“ Dakle,  mi smo tu bitku sa statistima, eksplozijama, čak smo jedan tenk gurnuli u provaliju, snimali za novinare a da uopšte nismo pokrenuli kamere.

DIJETA: Sećam se da sam tokom snimanja tog filmu držao dijetu. Oslabio sam 21 kilogram. Na početku sam imao brkove i bio sam debeo, a onda sam oslabio i obrijo brkove. Pošto se snimanje odužilo na deset meseci, kad god neki glumac nije došao, pošto je Žika video da ja mogu da glumim, morao sam da igram partizana, ponekad Nemca, a ponekad i četnika. To se u filmu i nije videlo, ali kada je Žika napravio seriju trebao mu je ceo materijal. Tu ima jedna bizarnost. Boris Buzančić ide kroz hodnik, prolazi pored mene koji glumim ranjenika, mršavog i bez brkova, i pita me: „Druže, gde je komandir?“ Ja kažem: „Evo, ovde.“ On otvara vrata kad komandir – ja, debeo, sa brkovima. 

Podeli

Related posts