Zabeleške gospođe Kremić (16)

Kad čovek malo bolje razamisli, shvati da su roditelji veoma kreativna bića i da se uvek trude najbolje što mogu. Koliko su u tome uspešni, vreme pokaže.

Recimo, moj dobri otac je uvek pokušavao mudrim rečima da me usmerava, oslanjajući se na neku, samo njemu znanu ličnu filozofiju.
Sećam se kako me kao dete nagovarao da pojedem grašak rečima: Brankice, sine! Šta je problem? Evo, imaš grašak i imaš meso. Prvo pojedi ono što ne voliš, a onda ono što voliš da zasladiš!

A ja ga sve razumem, ali se bojim da on ne razume mene. Ne volim ni meso ni grašak, pa ne mogu da odlučim šta prvo da pojedem, a čime da zasladim?
Sada se odraslo, i nekakve odluke se donose svaki dan, po ceo dan, bez pauze, pa mi često padne na pamet taj grašak. Tada je bio lak izbor, a sad sve od dva zla biraj ono manje, od dva dobra vidi nekako da izabereš ono veće, ne biraj ono što ti se sviđa i što voliš da nosiš, nego ono što možeš da obučeš, što ti stoji!

I znaš da je igrica takva, da kako god da odlučiš, neko kajanje ti ne gine. Slučaj se obično postara da u okolini ima neko toliko dobar i brižan da te podseti da si sam birao, a sve se zgodno namesti da te podseća, baš dok je kajanje u toku.

I dok biraš između dve stvari, često priželjkuješ da ima i neka treća, ali je igra takva, da nije u ponudi.

Dakle, život je tako namešten da se sve svodi na meso ili grašak. A da se ja nešto pitam, bila bih zadovoljna sa parčetom hleba i kajmaka. Samo, to nije u ponudi.

Podeli

Related posts