Zabeleške gospođe Kremić (20)

Pre neki dan sretnem poznanicu, a nisam je videla par godina, i ona mi srdačno, umesto pozdrava, dovikne:

Kad ćeš ti jednom da imaš frizuru?

Ah, sitna zloba! Prvi mi je impuls bio da joj viknem: „Šta te briga!“, ali lepo sam vaspitana, a mislim i da se na sitnu zlobu ne odgovara, jer uvek zvuči kao da se nešto pravdate. Zato kažem sa širokim osmehom:

Što o tome brineš kad ne moraš da me gledaš svaki dan?

Moram priznati da sam se ipak zamislila. Zar neofarbana kosa, vezana u punđu, nije neka frizura? Da li čovek mora da se izvinjava zbog načina na koji živi, ako je legalan i ako nikome ne nanosi štetu? Moram li baš svakome da objašnjavam da volim udobnost i jednostavnost i da to nije nikakva nastranost?

Godine imam, imam i bore da to dokažem, svaka moja seda vlas je na mestu i sa razlogom je osedela, sebi sam lepa ovako prirodna i nije mi mrsko da povremeno osmotrim svoj odraz u ogledalu. Kad se ofarbam, sebi izgledam kao loše kamuflirana starija osoba. Drugim rečima, živim u miru sa svojim godinama. A onda se setim dobrog starog poznanika Srfe, koji mi je jednom prilikom na konstataciju da mu je kosa baš lepa i da ništa nije osedeo, rekao dobronamerno:

Seljanko, i ti možeš da imaš istu za trista dinara!

To je tako lako. Donesem momentalnu odluku da kupim farbu. Košta 269 dinara. Nema ko mi nije sinoć na koncertu rekao da mi je lepa kosa i da izgledam mlađe.
Pomislih:

Srfa, prijatelju, lepo si me posavetovao!

Nikome više neće biti neprijatno u mom prisustvu dok lagano starim, ne uzbuđujući se oko toga. Jer ako moje podmlađivanje košta samo 269 dinara, što da ne budem mlada za sve te pare?

Podeli

Related posts