Zabeleške gospođe Kremić (26)

Možeš da živiš hiljadu godina i da misliš da si video i čuo sve, a opet se iznenadiš sitnim istinama koje svakoga dana, od različitih ljudi, stižu do tebe.

Jednom mi je moj dobri tečo rekao:

Ima ljudi sa kojima je lako razgovarati, a i lepo. Takva ti je bila majka. A sa nekim ljudima razgovor stalno zapinje.

Te reči pale su mi danas na pamet, dok sam sedela kod tate. Nedelja je dan koji smo prećutno odabrali za druženje. Viđamo se mi i čujemo i drugim danima, ali nedeljom idem kod njega da proverim šta radi i kako živi, i da malo zatalasam vazduh u praznoj kući.

Sedim i razmišljam kako mi nedostaje lakoća razgovora sa majkom. Telefonom ili u četiri oka, o sitnicama i krupnim temama, onako kako to samo majke i ćerke rade. U našoj maloj porodici ona je vredno ispredala mrežu kojom nas je povezivala i vukla na isto mesto.

Za koji dan će pet godina kako je otišla, i kako je fino vezivo među nama pokidano. Nije da se ne trudimo da prikupimo i povežemo niti, da napravimo i obezbedimo čvorove, ali se oseća da to nije ono pravo. Nema lakoće kojom je ona te niti oko nas, i za nas ispredala.

Moj dobri otac je sušta suprotnost. Moram dobro da se potrudim i poguram, i taman kad razgovor malo krene nekako zapne, pa moram da uprem i poguram jače ne bih li ga ikako i malo razgovorila. Umorimo se i on i ja, kao dva rvača u ringu. Ali ne odustajemo. A nije jedini.

Pa nešto mislim, kako bi ovaj svet bio lepše mesto kada bi ljudi na njega dolazili sa prikačenim uputstvom za upotrebu. I što je još važnije, da se tačno zna gde im se nalazi dugme za restartovanje.

Podeli

Related posts