Zabeleške gospođe Kremić (33)

Krenemo pre neko veče gospodin Kremić i ja u bioskop da pogledamo film „Juče“ koji govori o tome kako bi izgledao svet da nema Bitlsa. On je dobio preporuke od prijatelja da film vredi pogledati, a ja prosto volim da idem u bioskop. Udobna sedišta, prijatna atmosfera, mrak, zaboraviš na mobilni telefon, grickaš kokice i isključiš se iz stvarnosti. Lepo provedenih dva sata.

Na biletarnici nije bilo nikoga. Ni gledalaca, ni čoveka koji prodaje karte. Morali smo da ga dozivamo. Kad se pojavio, širio je ruke u znak izvinjenja i odmahivao glavom, samo nas dvoje zainteresovano je za film. Da bi bilo projekcije mora da bude prodato najmanje pet karata. Doživeli smo scenu iz filma „Kad porastem biću Kengur“. Izađemo napolje da malo sačekamo, možda će još neko doći, do početka filma ima još desetak minuta.

„Ne mogu da verujem da u u Užicu koje ima šezdeset hiljada stanovnika ne može da se skupi pet ljudi da pogleda dobar film“ – komentariše Mirko.

„Pogledaj samo koliko ima omladine! Neverovatno da niko nije zainteresovan“…

Rekoh mu, kao osoba koja radi sa tom istom omladinom, da većina njih nije ni čula za Bitlse, da je to za njih muzika iz mračnog prošlog veka, i kad se osvrne i pogleda oko sebe, može da vidi kako izgleda svet bez Bitlsa. Puni kafići, traži se slobodno mesto, ljudi zagledani u ekrane mobilnih telefona, veseli momci u grupicama, devojčice koje su se brižljivo spremale za izlazak nanoseći na svoja lepa, mlada lica slojeve nepotrebne šminke, svi nekuda idu, bezbrižni i na izgled zadovoljni.

Bioskop „Partizan“, dok se još znalo za Bitlse

Rekoh mu da se ja u ovoj situaciji osećam kao relikt, ali da mi nikad neće biti jasno, i pored razumevanja jaza među generacijama, kako može biti da neko nikad nije čuo za Bitlse? Mogu da razumem da ih ne moraš voleti, ali moraš znati da su postojali. To je pitanje opšte kulture. Mirko, manje sklon razumevanju manjkavosti drugih ljudi reče da se on ne oseća kao relikt, naprotiv, oseća se kao građanin zarobljen u palanci, pa kako se niko više nije pojavio da kupi još tri karte vratismo se kući.

Par dana kasnije ispričamo događaj mom bratu, i on nam jezgrovito objasni situaciju:

„Hoćeš da ti kažem kako bi izgledao svet da nisu postojali Bitlsi? Manje više izgledao bi isto kao sad“!

Pomislim kako braća i sestre slično razmišljaju, setim se i tuge praznog bioskopa pa velim:

„Meni se takav svet uopšte ne sviđa“.

„Može da ti se ne sviđa, ali je takav i ti u njemu moraš živeti“!

Lepo je to objasnio brat Brane. Živeti se mora u ovakvom svetu.

Užice, Srbija bez Bitlsa i bioskopa, leta gospodnjeg 2019.

Podeli

Related posts