Zabeleške gospođe Kremić (43)

Subota je počela neočekivano lepo. Nešto je lupnulo o prozor Anine sobe, i kad sam izašla na terasu da proverim o čemu se radi videla sam  šćućurenog kraljića!

Shvatila sam da je zanet letom udario o staklo, i da se ošamutio. Bio je miran, teško je disao, a  sjajne, crne okice bile su mu zatvorene. Uplašila sam se da će uginuti jer je takav udarac o staklo za ptice obično fatalan. Krhka su to bića. Zato sam mu prišla najnežnije što sam mogla, i isto tako nežno uzela ga u ruke.

Na dlanu mi je ležala apsolutna lepota, malo veća od kutije šibica, gomilica perja nestvarne težine, tankih nožica i prstića poput končića, na jednoj nozi neprirodno savijenih. Razmišljala sam šta mogu da učinim, koga da pozovem da pomogne, ali mi je bilo jasno da bi od najveće pomoći bila sreća, i nadala sam se da će je kraljić imati.

Zato sam ga nosala i pričala mu, uobražavajući da moji topli dlanovi imaju isceliteljsku moć. Mnogo sam se obradovala kad je otvorio okice i počeo da mrda krilcima. Videlo se da će se ipak oporaviti i odleteti. Ali ostao je malo sa nama, družili smo se, nešto nam je odcvrkutao, i meni je bilo žao što ne znam ptičiji jezik, jer sam ubeđena da se zahvalio što smo bili dobri prema njemu. Čak je i prstiće uspeo da ispravi. Onda je odleteo svojim ptičijim putem.

Potomak je, kao i obično,  učestvovao u mom zanosu. Rekla je da ne shvata kako mogu da budem toliko srećna samo zbog jedne ptice, ali je zaboravila da smo do sada imali slučaj odbeglog zaljubljenog goluba, plave papige iz zgrade preko puta i sad kraljića. Rekoh joj da sam srećna žena, jer ptice pronalaze azil na našoj terasi. One nepogrešivo znaju da tu živi neko ko ih voli. I da se nadam da će kraljić ponekad da svrati da nas obiđe jer smo sad drugari.

Onda smo Ana i ja izašle u šetnju, u siv i hladan dan. Radile smo ono što rade majke i ćerke, ništa, a u stvari sve,  jer smo provodile vreme zajedno. Anina ruka je ležala na mom ramenu i u trenutku sam pomislila kako je dan u stvari divan, ali da bi mogao biti i savršen kad bi i stariji potomak bio tu. I to su sitnice koje su meni sasvim dovoljne.

To je radost i motivacija za ovu nedelju! Šta god da se desi, samo ponovim sebi: „ Ja svog kraljića imam!“ I niko mi ništa ne može.

Podeli

Related posts