Zabeleške gospođe Kremić (49)

Emisija, koju sam ogledala pre par godina, mi je dala mali uvid o životu u Švedskoj. Uređenost društva, socijalno, zdravstvo, prosveta, briga o pojedincu, mladima, trudnicama i majkama. Šta da kažem, poređenja su se sama nametala, a zaključci nimalo povoljni za ovaj naš ćošak sveta. A onda narator napomenu da nije sve tako idealno jer na severu dani kratko traju, i stanovništvo pati od raznih oblika depresije izazvanih nedostatkom svetlosti. Zato se odaju alkoholu i to im je problem broj jedan. Izgleda da je čovek  takva zverka da mu se nikako ne može ugoditi.

Jedan dobar drug je, komentarišući život Šveđana iz pomenute emisije, rekao da bi se lakše navikao na pravi mrak nego na ovaj fiktivni, u kome mi živimo. Što bi značilo da kad si čovek nekakav mrak ti ne gine, fiktivni ili pravi. Ne znam ko je tu u pravu, moj dobri drug ili Šveđani, ali mi imamo oba mraka. Recimo, meni smetaju sve kraći zimski dani. Samo što svane, a ono već sumrak. Još kad se na to doda užički neproziran i kužan vazduh, izgleda kao da je svanuo mrak. Javi se osećaj nekakve teskobe koji se pojačava taman do kratkodnevnice, a onda naglo popusti. Kao da je kratkodnevnica neka nevidljiva granica, i kad je čovek dotakne dobije bezrazložnu nadu da će sve biti dobro i to samo zbog toga što dan traje sekund duže. Ne može okom da se primeti, znam, ali može da se oseti. Tako da mi je žao Šveđana, njima je ovako svaki dan.

Kad se reši pitanje realnog mraka, ostane ovaj fiktivni. Ali na njega smo, čini se, nekako navikli. Izloženi smo mu decenijama i postao nam je kao deo tela, znaš da ga imaš, ali ne razmišljaš mnogo o tome. Važno je da dani dugo traju i da Sunce sija, a a sve što nas ne ubije čini nas jačim. Mislim na fiktivni mrak, naravno.

Podeli

Related posts