Zabeleške gospođe Kremić (51)

Da bi bio zadovoljan čovek mora da nauči da uživa u malim stvarima. Ja recimo volim da ustanem rano, skuvam čaj i popijem ga u miru i tišini. Dok svi oko mene spavaju mislim pametne misli.

Jutros sam razmišljala o tome kako mi sa godinama ovaj čaj sve ranije pada, tako da sam dočekala mnoga svanuća. Mogu samo da vas obavestim da ima lepih osvita i u ovako musavom gradu kao što je naš. Sa svanuća sam prešla na razmišljanje o praznicima, rupicama na kaišu i karakteru. Na našim prostorima ljudi su opsednuti hranom. Od Nikoljdana pa sve do Božića gde god da idete neko vas nečim nudi. A i kod kuće se sprema u neumerenim količinama, posebno ako dolazi student. U tom obilju svega i svačega prvo strada karaktrer pa tek onda linija. Jer ko može da odoli svim tim bombicama, vanilicama, tortama raznih boja i ukusa? Stvarno treba biti karatker.

I to me dovodi do famoznih rupica na kaišu. Kad sam bila mlađa pa kupim novi kaiš, obavezno ga nosim kod Kurlage tašnera da mi probuši jednu do dve nove rupice da bih mogla da ga nosim. Sad je situacija takva da bi Kurlaga komotno mogao da zatvori radnju. Pošto ja volim pozitivan pristup može da se kaže i dobro je da ne pomeramo rupice bliže početku kaiša. Karakter se ne može izgraditi ako nismo strogi prema sebi, pa dok se svi oko mene lagano bude, a čaj i vreme mira i tišine su na izmaku, postavim sebi vrlo teško pitanje – Kako stojiš ovih dana sa rupicama na kaišu gospođo Kremić?

Pa da ne kvarim praznično raspoloženje izrazim se matematički. Udaljenost rupice na koju se zakopčava, od početka kaiša, obrnuto je proporcionalna snazi mog karaktera. Prognoziram da će stanje biti bolje već od osmog januara. A kako vi stojite sa karakterom ovih dana?

Podeli

Related posts