Zabeleške gospodje Kremić br 34

Majka mi je često govorila: „Ćerko, u tvojim godinama ja sam bila, ti u mojim nisi!“ Postoji li čovek na planeti koji nije čuo nešto slično od svojih roditelja? U vreme mladosti, kad se aludirao na nedostatak mog životnog iskustva, ja bih se iznervirala na ovu Snežaninu izjavu.  A sad znam da je bila u pravu. O tim rečima razmišljam ovih dana, kada je porodica na okupu. Došao nam je stariji potomak iz Beograda i gle čuda rešio da nekoliko slobodnih dana provede sa nama. Malo Vodice, par dana na moru, pre nego što uroni u nekakve OET-e o kojima ja pojma nemam, ali na osnovu kratkog uvida u knjige shvatam da je to nešto sa čime se nikad ne bih uhvatila u koštac. 

Doduše, sestre su išle da kupe antistres bojanku koja bi im pomogla da vreme provedeno sa roditeljima lakše podnesu, ali nebeska pravda se postarala za to da bojanki nema…

Na Vodicama je pasje vreme, sitna kiša, vlaga se uvlači u kosti, hladno kao da je pozna jesen. Tata i deca se skupili pod ćebe na kauču pa samo izvoljevaju, a ja ih slušam. Na radiju Hit nedelje 202-ke, jedina stanica koju u ovom kutku sveta hvatamo, vode se lagani razgovori, poneko baci foru, uglavnom na mamin račun pošto tu neće biti ljutnje. Sestre se maze kao mačići, puće obraze da ih ljubim, merkaju da li se nežnost podjednako deli. Izmišljaju, dosađuju se, kao nekad, kad su bile stvarno male. Nikada ne bi priznale, ali zadovoljne što su zajedno. Nesvesne da proživljavaju svoje buduće uspomene. Pa me stignu one Snežanine reči. Moja deca ne znaju, ali ja znam, koliko je važno da nešto što je bilo razdvojeno, ponovo postane celo. I koliko je važno da svi delovi celine postoje. Nije loše ni kada su delovi rasuti kud koji, sve dok postoje. Nije važno ni što je život takav da se celina sve ređe spaja, važno je samo da je spajanje moguće. Jer kad neki deo nedostaje, na njegovo mesto dolaze lepe uspomene, ali slika više nije ista.

I to je jednosmernost u protoku vremena. 

Podeli

Related posts