ZAŠTO SE LJUDI PONAŠAJU KAO OVCE?

Zoran Panović poslednju kolumnu za ‘Danas’ počinje zanimljivom rečenicom: „I u Vučićevoj propagandnoj mašineriji ima onih koji nešto znaju i onih koji ništa ne znaju, i to toliko da dovode u neprijatnu poziciju one koji nešto ili mnogo znaju“. Mislim da je mnogo više frustrirajuće i za društvo pogubnije to što u redovima Vučićevih birača postoje oni koji nešto ili mnogo znaju, ali se ponašaju kao da ništa ne znaju, odnosno ne vide ili ne čuju to što znaju.

Nekih godinu dana uoči američkog napada na Irak, bivši američki Sekretar za odbranu, Donald Ramsfeld, održao je istorijsku konferenciju za novinare u Ministarstvu odbrane SAD. Tema Ramsfeldovog obraćanja bila je nedostatak dokaza koji bi iračke vlasti doveli u vezu s nabavkom oružja za masovno uništenje. Ramsfeld je tom prilikom istakao da postoje poznate poznanice (known knowns) ili stvari koje znamo da znamo; postoje, takođe, i poznate nepoznanice (known unknowns) ili stvari koje znamo da ne znamo; ali postoje i nepoznate nepoznanice (unknown unknowns) – stvari koje ne znamo da ne znamo. Ramsfeldov čuveni govor postao je predmet brojnih komentara i analiza, uključujući i dokumentarni film Erola Morisa „The Unknown Known“. Slavoj Žižek, međutim, primetio je da je Ramsfeld u svom govoru izostavio ključnu, četvrtu kategoriju: nepoznate poznanice (unknown knowns) ili stvari koje su poznate ili bi mogle biti poznate, ali se one ignorišu ili potiskuju.

Tipičan, ali ne i jedini primer takvog ponašanja u političkom životu Srbije su birači Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića. Među elementarno obrazovanim glasačima SNS-a nisu potrebna nikakva teorijska znanja iz ekonomije da bi znali da praktično ne postoji matematička mogućnost da do 2025. godine prosečna plata u Srbiji bude 900 evra. Ne treba da rade na železnici da znaju da pruga Beograd-Budimpešta nije otvorena 2018. Znaju ili lako mogu da saznaju da Mercedes nije ušao u Ikarbus i da je ta firma ovih dana dotakla dno. Ne moraju da imaju deduktivne sposobnosti detektiva da zaključe da je Aleksandar Vučić uhvaćen u laži kada je protivrečno govorio o statusu oca ministra Nebojše Stefanovića u firmi GIM. Znaju da je lagao i 2014. kada je rekao da plagijator Siniša Mali više neće biti gradonačelnik Beograda. Penzioneri su na svojoj koži osetili da je slagao kada je u predizbornoj kampanji 2014. obećao da neće biti smanjenja penzija, i tako dalje, primeri su neprebrojivi.

Uprkos nepreglednom popisu političkog baronisanja, čini se da birači SNS-a sve te laži, nedoslednosti i neispunjena obećanja dosledno ignorišu, okreću glavu od njih i ostaju lojalni vođi. Po svim istraživanjima, Srpska napredna stranka ima stabilnu podršku relativne većine biračkog tela. Zašto ovi ljudi dozvoljavaju da izgledaju kao bezumno stado i zašto se tako uporno ponašaju konformistički? Odgovor da je to zbog materijalnih interesa je samo delimično zadovoljavajući, jer interesi nekih od njih, penzionera, recimo, su brutalno narušeni arbitrarnim smanjenjem penzija; drugi su očigledno obmanuti lažnim obećanjima (požeški primer ‘Ševarice’); treći su iskorišćeni kao topovsko meso uz nezadovoljavajuće ili nikakve lične beneficije. Pored svih tih, svakom od nas znanih slučajeva, autoritet predsednika Vučića među njegovim glasačima je dosta otporan, a rejting Srpske napredne stranke vrlo postojan.

Nije reč o tome da je konformizam sam po sebi iracionalan ili pogrešan. Izreka da je više glava pametnije od jedne izraz je shvatanja da je korisnije verovati teško stečenoj mudrosti hiljada ljudi u jednoj kulturi, nego misliti da jedan genije sam može sve da razume od nule. Nekada pojedinci nemaju racionalnog razloga da odaberu određenu opciju, osim činjenice da su je svi drugi izabrali, kao što je slučaj s vožnjom desnom ili levom stranom puta. Ali ponekad prednosti konformizma za svakog pojedinca mogu voditi ka patologiji društvene grupe kao celine. Čuveni je primer način na koji su rani tehnološki standardi stekli prednost nad konkurencijom kod kritične mase korisnika. Njihovi konzumenti su počeli da ih koriste samo zato što ih je već koristilo mnogo drugih ljudi. Prema nekim mišljenjima, upravo je ovo lančano umrežavanje korisnika doprinelo zaživljavanju QWERTY tastatura, VHS kaseta, Majkrosoftovog softvera, mada su za svaki od ovih tehnoloških standarda postojala superiornija ili bar jednako kvalitetna konkurentska rešenja (videti, na primer, pod Dvorak tastatura).

I sad, bez obzira da li ovakve pojave nazivamo ponašanjem stada, kulturološkim eho komorama ili Matejevim efektom (bogati postaju sve bogatiji, a siromašni još siromašniji), čovekova tendencija da ide za (najvećom) gomilom može dovesti do kolektivno nepoželjnog efekta. Navedeni primeri, poput bagovitih softvera ili neoptimizovanih tastatura, su prilično bezazleni. Postavlja se pitanje da li širenje konformizma putem društvenog umrežavanja može navesti ljude da pristanu uz politike ili ideologije koje lično ne smatraju ubedljivim ili vrednim podrške? Odgovor je da mogu, i to lakše nego što se na prvi pogled čini. Postoji neobičan društveni fenomen koji se u socijalnoj psihologiji naziva spirala ćutanja ili ignorisanje većine (pluralistic ignorance). Ignorisanje većine može da objasni kako nepoželjne politike ili ekstremne ideologije mogu da se neshvatljivo brzo ukorene u društvu, čak i među ljudima koji znaju za bolje. Drugim rečima, brojne deklarisane pristalice takvih političkih ili ideoloških formi ne misle da su te političke ideje dobre, koliko smatraju da svi ostali misle da su te ideje dobre. I pod pritiskom ili utiskom okoline pristaju uz njih.

Ovaj fenomen je dokazan još u legendarnom Ašovom eksperimentu iz 1950-ih, u kome je poljsko-američki psiholog, Solomon Aš, ispitivao do kog stepena pojedinac oblikuje vlastito mišljenje pod uticajem mišljenja većinske grupe. Ispitanik je postavljen za sto sa pet do sedam drugih ljudi koji su bili Ašovi saradnici, a da ispitanik to nije znao. Od ispitanika se tražilo da pokaže koja od tri očigledno različite linije ima istu dužinu kao ciljna linija. Ispitanik je uvek sedeo na kraju stola tako da je morao da čuje odgovore prethodnika pre nego što bi dao svoj odgovor. Saradnici na eksperimentu odgovaraju pre ispitanika i, u dogovoru s Ašom, svi daju očigledno pogrešan odgovor. Kada bi došao red na sluđenog ispitanika, 3/4 njih odbijalo je da veruje sopstvenim očima i pod pritiskom grupe davalo iste netačne odgovore. Jedni su podlegli pritisku većine, drugi su mislili da zaista ne vide dobro, treći su se prilagođavali većini jer su se plašili socijalne odmazde. Tek jedna četvrtina zamoraca stavljenih u ovu nezgodnu situaciju uvek je odgovarala onako kako su videli i onako kako jeste. Neki cinik bi primetio da je i u današnjoj Srbiji vrlo sličan odnos u procentima između glasača vladajuće većine i glasača tzv. konstruktivne opozicije na jednoj, i podrške koju ima nepomirljiva opozicija na drugoj strani.

Ipak, olakšavajuća okolnost za ovu ne baš pohvalnu crtu ljudske prirode sastoji se u tome što je ignorisanje većine kao kula od karata. Kao u bajci o carevom novom odelu, nekada je potreban samo jedan glas da u pravom trenutku razbije spiralu ćutanja i lažni konsenzus se urušava. Jednom kada careva golotinja postane opštepoznata, ignorisanje većine postaje neučinkovito. Detaljnije razrade Ašovog eksperimenta pokazale su da pritisak konformizma popušta ako u grupi postoji bar još jedna osoba koja će poremetiti jednoglasnost prisutnih. Ako ispitanik ima bar jednu osobu u svom okruženju na koju može da se ugleda, biće mu mnogo lakše da poveruje u ono što sam vidi.

Zbog toga su u savremnoj Srbiji važni uzbunjivači, zbog toga je važan Aleksandar Obradović, zbog toga su dragoceni istraživački novinari. Zbog toga su po vlast opasni otpadnici od režima i zbog toga se na mitinzima podrške predsedniku ljudi ograđuju žicom i navijačkim falangama, jer ako jedan pođe kući pre vremena, vrlo lako mogu da pođu i svi ostali. Setimo se da se pad Čaušeskua desio na mitingu koji je organizovala njegova Komunistička partija Rumunije, na pola rečenice koju je izgovorio, kada je neko iz mase viknuo – UA. Zatim se pridružio još neko, pa još neko, i još neko, i za svega nekoliko sekundi masa je eksplodirala. U tom deliću sekunde vidimo kako se ceo jedan svet ruši i jednog bespomoćnog starca sa šubarom, dok ukočen stoji na balkonu pred 80 000 gnevnih ljudi. Pogledajte, uostalom, na Youtube-u video „Poslednji govor Nikolaja Čaušeskua“ i posmatrajte istoriju na delu.

Koliko god delovala trenutno moćna, ovako ustrojena Srpska napredna stranka predstavlja vrlo nestabilnu strukturu. Moguće toliko nestabilnu da će istinski zapanjujuć biti ne sam trenutak kada se njen sistem uruši, nego činjenica da je uopšte opstao tako dugo i da je izgledao tako nedodirljiv. Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. A ni u prirodi ljudskoj.

Podeli

Related posts