Zlokobne paralele

U vikend kolumni za Danas Aleksej Kišjuhas aferu Krušik poredi sa čuvenom Drajfusovom aferom na samom kraju 19. veka u Francuskoj i ističe da je mnogo više od ‘srpskog Snoudena’, uzbunjivač Aleksandar Obradović zapravo ‘srpski Drajfus’. Neke paralele u tekstu između ova dva događaja su vrlo zahvalne, druge ipak manje, a neke su i potpuno nezamislive.

Na primer, 1899. godine apelacioni sud je poništio prvobitnu presudu protiv Drajfusa iz 1894. prema kojoj je jevrejski oficir francuskog generalštaba zbog špijunaže za Nemačku bio osuđen na doživotno progonstvo na Đavolje ostrvo u Francuskoj Gvajani. Predsednik Treće francuske republike se posle revizije postupka izvinio Drajfusu zbog tako okrutne presude. Meni je nezamislivo da se predsednik Republike Srbije izvini uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću za bilo šta. Nezamislivo je, tačnije nema nikakvih nagoveštaja da će se u srpskim vojnim krugovima pojaviti neki pukovnik Pikar koji je šefu francuskog generalštaba prvi ukazao na Drajfusovu nevinost i na krivicu jednog drugog oficira, majora Esterhazija. I među klasno svesnim francuskim generalima, koji su fanatično štitli članove svoje grupe, bio je moguć pukovnik Pikar sa svojim pomalo i prostodušnim poštenjem. Aktivni oficir Vojske Srbije koji bi javno istupio i, umesto na Aleksandra Obradovića kao špijuna, ukazao na prave krivce u aferi Krušik za sada deluje kao mitska figura iz grčke gigantomahije.

Međutim, najzlokobnija paralela između afere Drajfus i afere Krušik sadržana je u jednom zapažanju Hane Arent u „Izvorima totalitarizma“ koje svojom upečatljivošću mnogo podseća na stanje razarajuće apatije u srpskom društvu. Prema Hani Arent, Treća francuska republika nije tako lako, praktično bez otpora, pala pred Hitlerom 1940. godine jer je bila pod jakim uticajem domaćih fašističkih grupa. Istina je da njihov uticaj nikada nije bio tako slab kao u trenutku kada je stvarno došlo do kolapsa države. „Ono što je Francusku nateralo da padne“, primećuje Arentova, „bila je činjenica da ona nije više imala pravih drajfusovaca, NIKOGA KO BI VEROVAO DA DEMOKRATIJA I SLOBODA, JEDNAKOST I PRAVDA JOŠ UVEK MOGU DA SE ODBRANE ILI OSTVARE U REPUBLICI. Na kraju krajeva, republika je kao prezrela voćka pala u čeljust stare antidrajfusovske grupe koja je uvek sačinjavala jezgro njene vojske, čak i u vreme kada je imala malo neprijatelja ali skoro nijednog prijatelja.“

Broj građana u Srbiji danas, srpskih drajfusovaca, koji veruju i spremni su da se beskompromisno bore za demokratiju, jednakost, slobodu, pravdu, ustavni poredak u svojoj republici postao je poražavajuće mali. Dramatično mnogo ljudi smatra da su svaka borba, svaki vid otpora uzaludni i bez smisla i da su izlasci na barikade ravni naivnom donkihotovskom optimizmu iz pikarskih romana. Srpsko građansko društvo je staro, umorno, atomizovano i zatočeno sudbinom stalnog inaćenja sa vlašću. U protivnom, država ne bi bila tako sistematski, na svim nivoima, podjarmljena od strane razobručenih siledžija čijoj vlasti, ni posle dugih sedam godina, nema ko ozbiljnije da se suprotstavi. Država i društvo su, bez nekog većeg otpora, lako pali u ralje domaćih antidrajfusovaca još iz ratnih devedesetih i tome se, uz sve pozitivne i herojske primere, poput uzbunjivača iz Krušika, ne nazire kraj.

Svima koji slave, srećna odluka Agencije za borbu protiv korupcije da tata Stefanović nije zaposlen u GIM-u i da, prema tome, sin Stefanović nije u sukobu interesa. Show must go on!

Podeli

Related posts