23-godišnja navlakuša: Nije lako ali moram da se skinem

O našim prvim koracima i mučenju na Internetu već je bilo reči. Ovde bih se ograničio na priču o medijskoj kući koju pratim baš toliko koliko i Internet. U stvari, možda je malo falilo da što se tiče informisanja B92 za mene postane sinonim za Internet. Toliko sam bio vezan za njega.

Najbolji dokaz ove tvrdnje je to što mi je www.b92.net prva adresa u Internet brauzeru koju ukucam svako jutro već 23 godine (od 1996). Početkom 90-ih, baš kada nam je bio najpotrebniji, Radio B92 nismo mogli da slušamo. Milošević nas je trovao preko svih nacionalnih televizija, ali su Beograđani imali Studio B, a mi od 94/95. TV5. Milošević nas je trovao preko svih radio stanica, ali smo mi od 96. imali i Radio Užice. Milošević nas je trovao preko svih dnevnih listova i nedeljnika, ali smo mi imali prvo dnevne Našu Borbu, pa onda Danas i nedeljnik Vreme. Internet krajem 90-ih nije znao šta su to društvene mreže i jedino smo imali nekoliko novinskih portala, od kojih su opoziciono nastrojeni verovali isključivo B92.

Među tim „vernicima“ bio sam i ja. Teško je opisati koliko sam skakao i psovao moje sugrađane socijaliste i julovce na zajedničkom štandu izdavača iz Užica Sajma knjiga u Beogradu, u trenutku kada je MOM radio i Internet operateru „ušla voda u kablove“.

Vukadin Filipović: Isidora B. u nužniku

Negde krajem 90-ih B92 kreće i sa video produkcijom. A kako su bili najjači medijski igrač u to vreme sa puno lokalnih radio i TV stanica stvara i asocijaciju ANEM koja se kao hidra širi celom Srbijom. Članovi ove asocijacije tada postaju i naše Radio Užice i TV5 koje svaki dan emituju po nekoliko „zabranjenih“ dnevnika.

Sa ove distance, čini mi se da je nezamislivo pobediti Miloševića bez ANEMA. Jer je stanovništvo bilo mnogo manje informisano nego danas. Do 2007. nije bilo ni Twittera, Facebooka, Youtuba, pametnih telefona – iz današnjeg ugla kao da na Internetu nije bilo ničega. A s obzirom na sporost i cenu, može se reći da se Internet nije ni koristio.

Nakon demokratskih promena u ovom veku, u Srbiji je aktivno preko 700 radio i televizija, sve bez licence, pri čemu ni na jednu vlada zaista nema uticaj. Ukidanjem ozloglašenog zakona o informisanju vlada ograničava svoj uticaj, ali naredne godine naknadno pokušava da uredi medijski prostor. Pa i da dodeli nacionalne frekvencije, za koje se B92 mora izboriti na isti način kao i ostali. To da im Đinđić za revoluciju nudi orden, a ne besplatnu frekvenciju je dovoljan okidač da, ne računajući DB i mafijaške medije, B92 prvi krene u napade na Đinđićevu administraciju.

Odgovorajuci na konkretan prigovor direkcije B92 i ANEM o(ne)dodeljivanju novih frekvencija, Djindjic je rekao sledece: „Neki ljudi traze privilegije. Oni ne zele zakon, vec traze licencu kako bi postali nacionalan TV kanal, mada u ovom trenutku vec imaju svoj TV kanal i to bez licence. Prema tome, oni to rade ilegalno. Medjutim, mi to prihvatamo, jer isvi ostali nezavisni elektronski mediji tako rade u Srbiji. Pojedini nezavisni novinari su veoma glasni u svojim kritikama, ali mi kao Vlada ne mozemo da ucinimo nista ni pozitivno ni negativno u odnosu na novinare. Mi nemamo legalnu osnovu za pritisak na nezavisne medije, niti uopste na medije u Srbiji. Mi ih ne placamo, niti imamo zakon kojim bi se ucinilo nesto protiv medija. Jedino sto mi cinimo to je da ne dajemo privilegije pojedinim medijima. Neki od njih su nasi prijatelji, ali mi sad imamo u Srbiji nov sistem kojim zelimo da svima pruzimo ravnopravan pristup nacionalnim izvorima. Ako je neko bio veoma hrabar u vreme Milosevica, dacemo mu orden, ali ne TV kanal. Kanal ce dobiti putem tendera i to na istoj osnovi kao i svi ostali. Zao mi je, ali to je princi pdemokratije i trzisne ekonomije“.


Citat sa sajta B92 (6.11.2001)

Tako je većina medija svoju medijsku slobodu shvatila kao slobodu da pišu šta im padne na pamet. Uz pomoć tekstova koji većinom nisu bili potkovani dokazima, novine su već 2001. otvorile sezonu lova na sve iz vlasti (kako posedujem veliki press cliping i znam da koristim i arhive Interneta, to mogu u svakom trenutku da dokažem). Zato nije čudo da je Đinđić na turneji „Srbija na dobrom putu“ morao da odgovara na svakakve pljuvačine (kakvih je bilo i u užičkom bioskopu Partizan). Kao i za većinu medija, isto važi važi i za B92 koji tokom privatizacije, prelaskom u nove prostorije i finansijskim povezivanjem sa ljudima iz G17 okruženja pritiska Đinđića sve više i više. Čak su i voditeljke Peščanika bile protiv njega (Brankica Stankoviće će tek u Insajderu 5 godina kasnije reći da je na osnovu atmosfere u društvu za Đinđića mislila da je mafijaš, i daje tek kada je radila serijal o njegovom ubistvu, ukapirala koliko su grešili). Mislim da ne moram da objašnjavam i da je Olja Bećković bila za Koštunicu, a ne za Đinđića. Zamislite kako je tek onda moglo biti kod nacionalno ostrašćenih medija.

Svesno ili nesvesno B92 je jako doprineo satanizaciji Đinđića, naročito kod njegovih nekadašnjih glasača (socijalistički, nacionalistički i radikalni glasači ga ionako nikada nisu ni čitali/slušali/gledali).

Mislim da je kampanja koja je vođena u periodu od 2001. do 2003. godine protiv tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića bila uvod u ubistvo. On je proglašen za kriminalca preko tabloida i medija. Kada se danas pročitaju svi ti tekstovi, jasno je da nikakvih dokaza za takve tvrdnje nije bilo, već da je sve bila jedna sinhronizovana kampanja u kojoj su učestvovali i mediji i politički protivnici Zorana Đinđića.

Isto tako, moja je moralna i profesionalnaobaveza da priznam da sam i sama, i to kao novinar, nasela na pisanje tabloida u periodu od 2001. do2003. godine. Jednostavno, poverovala sam, posle svih tih tekstova, da je premijer zemlje u kojoj živim upetljan u kriminal.

I jasam tada kao urednik dnevnika na Radiju B92 danima prenosila pisanje „Nacionala“. Snimala sam vlasnika i urednika tog lista Ivu Pukanića, koji je kasnije, 2008. godine, ubijen u Zagrebu. Sve što je Pukanić objavljivao izgledalo mi je tada kao epohalno otkriće novinara koji su se bavili detaljno temom šverca cigareta. Nisam se preterano udubljivala jer sam smatrala da novinari moraju da imaju dokaze za ono o čemu pišu, pa sam zbog toga i prenosila sve što objavi „Nacional“. Bilo mi je logično da javnost Srbije treba da zna da je premijer njihove zemlje, prema pisanju hrvatskog lista, umešan u kriminal. Dnevni listovi u Srbiji takođe su se svakodnevno takmičili u tome ko će više tekstova o navodnoj umešanosti premijera da objavi.

Brankica Stanković – citat iz knjige „Insajder, moja priča“

U vreme (oko 2007) puštanja serijala Insajder o atentatu na Đinđića činilo se da se B92 malo osvestila. U stvari, bio je to jedan kratak vremenski period kada su nesmetano bili protiv Koštunice. A zatim TV B92 ode u 3LPM i više nikada neće biti isti – postaje reprizna Policijska akademija, postaje realiti TV – Veliki brat, pa zatim vlastita karikatura, a onda i karikatura karikature.

Ova medijska kuća ćuti o dvodnevnoj krađi Ustava, ćuti i kada država Rusima poklanja NIS, a protivno svim zakonima direktno prenosi osnivanje SNS-a (ako izbori nisu raspisani politički prenosi su zakonom zabranjeni). Sve više ćute, toliko ćute da me to sve više i više boli. Danas možemo zaključiti da je B92 jedino bio protiv Miloševića i odmah posle protiv Đinđića, a zatim je bio apsolutno za sve vladare: Koštunicu, Tadića i Vučića (paradoksalno ispada da su za Dačića od 5. oktobra).

Danas radio pušta samo muziku (zgranuo sam se kada je jedna od urednica Play radija rekla da za D. Bowia nije čula sve dok nije umro), a televizija je dno dna (jedan Kesić ne čini proleće) pa predlažem da ih izbrišete iz memorije.

Činilo mi se (zavaravanje, nada, šta li je) da je Internet portal malo bolji. Međutim, danas ga najviše koristim za NBA preglede, a ne za političko informisanje, jer su tekstovi postali neoprostivo lošiji, nepismeniji, nekada čak i neizdrživo ogavni. Naš nekadašnji heroj i borac za demokratske vrednosti insistira na sumraku zapadne civilizacije i više citira ruski Sputnik od srpske Bete!

I danas sam, baš kao apsolutno svaki dan u poslednje 23 godine, prvo kliknuo na B92, a onda proverio mail. Međutim, o sinoćnom upadu u RTS nema ni reči. Jer, B92 je već 15 godina (od 2004) „vlastouvlakač“ i o današnjim protestima će pisati ako/kada protestanti dođu na vlast. Baš kao i seljak iz fazona (ili to beše iz zbilje) koji će za tebe glasati pod istim usluvom – prvo pobedi na izborima pa ćemo se dogovoriti.

Podeli

Related posts