Dnevnik jednog besposličara (13)

TUGA PRVOG SNEGA

U subotu sam konačno uspeo da odem na pijac, spremim ručak, pa čak i da sebi dozvolim retko zadovoljstvo u vidu kratkog popodnevnog spavanja. Mahinalno sam, nakon buđenja, proverio telefon. U kasno novembarsko popodne, kada se smrači već oko pet, jedan propušten poziv ume biti značajan. Zvao je Uroš.

„Ništa specijalno, samo da vidim kako si. Jesi li planirao neku akciju za večeras, ili ćeš da sediš na gajbi„?

„Pravo da ti kažem, najradije bih izašao negde u gužvu, među lepo raspoložene ljude“, rekao sam. Otkako je krenula jesenja sezona poslova, neprekidno sam bio na putu, što je, s jedne strane, dobar način da se napravi mali otklon od toksične stvarnosti, ali, opet, uželeo sam se poznatih ljudi, kafanske gužve ili bilo čega drugog što bi mi pružilo makar privid normalnosti.

„A gde si to mislio da izađeš“, živo se zainteresovao Uroš.

„Paaa…nemam pojma… U Ljubljanu, recimo“, kiselo sam se nasmejao.

„E, pa srećno ti bilo! Ja ne bih u grad, imam neke goste, čujemo se“, odjavio se brzo sa linije.

Neko vreme sam proveo bezvoljno se premeštajući sa fotelje na ležaj, i obrnuto, zagledan tupo u univerzalni kompjutersko-televizijski ekran. Pokušao sam čak i sa knjigom, a onda ipak odlučio da izađem u grad. Kao što su vesnici katastrofa najavili, zahladnelo je,  i to poprilično; na licu sam odmah osetio ledene iglice prvog snega, ali nisam odustao.

U „Čajdžinici“ je bend privodio kraju pripreme za svirku.

„E, baš lepo što si svratio“, pozdravio me kolega Medo – i ja otprilike jednom mesečno imam svoj disk-džokejski set na tom istom podijumu, pa smo po tom osnovu kolege.

„Pravo da ti kažem, baš sam nešto razmišljo sam ko li je večeras dežurni za kulturno-zabavni rad u našem logoru… Ja sam na poštedi do decembra“, pokušao sam oprezno da se našalim.

„Vala, da znaš“, nasmejao se, takođe pomalo kiselo, jer ovde se niko više drugačije i ne smeje.

Zauzeo sam mesto u uglu prostorije preko puta šanka i naručio vino. Lokal je bio praznjikav, a prognoze za posećenost nisu baš delovale optimistično.  Svejedno, gutljaj vina, udružen sa ergonomskim svojstvima barske stolice učinili su da na trenutak popusti zgusnuta teskoba mučne svakodnevnice. Osvrnuo sam se oko sebe: nove šankerice koje su motrile na retke goste, gazdarica Ivana za kompjuterom, par momaka oslonjenih na šank. U susednoj prostoriji, i tamo dalje na podijumu, manje-više ista slika. Odlučio sam ipak da sačekam neko vreme pre nego što krenem dalje u potragu za srcem subotnje večeri, što bi rekao Tom Vejts.

Nakon desetak minuta ne baš produktivnog prebiranja po žicama, orkestar je otpočeo sa muziciranjem – vrlo prigodno, moglo bi se reći. Nisam baš neki naročiti ljubitelj programskih pesama – uvek dobijem ospice kada se na nekom radiju, nakon priče o hrani, recimo, od svih izlizanih pesama Đorđa Balaševića, začuje onu najizanđalija: Al se nekad dobro jelo. A naročito, kada tonac u naletu kreativnosti, u mrljav novembarski ili decembarski dan iskopa onu žalopojku od grupe Suncokret, a u slavu Prvog snega. I tako više od četrdeset godina, jer, upravo toliko ima otkako se pojavila ta pesma.

„Gde me nađoste“, pomislio sam, kada sam prepoznao pesmu, bez neke naročite radosti. Nije mi pomoglo ni to što je pevač bio mnogo bliži alternativnoj, mračnoj verziji Dr Spire, autora pesme, nego Snežani Jandrlić, pevačici Suncokreta. 

„Doolaazii zimaaaa, duga i hladnaaaaa…. Zatvooori vrataaaa, upali vatru“, odjekivalo je pustom kafanom.

„Jeb’o vas prvi i svaki drugi sneg“, progunđao sam, iskapio vino i svratio do šanka da platim piće. Na trenutak, učinilo se da noć i nije baš sasvim izgubljena.

„Da li ste vi Fipa“, upitala me nova šankerica. Trebalo mi je puno vremena da se naviknem na persiranje uopšte, a naročito od strane žena. Klimnuo sam potvrdno glavom i uzvratio učtivim osmehom.

„Znate, ja sam vaša obožavateljka! Čitala sam sve što se napisali, još od Međaja, onu priču o Fugu i Focetu, Malom zmaju“…

Ovo poslednje što je rekla, nije mi baš prijalo. Razmišljao sam nekoliko trenutaka da li da nastavim da uživam u nezasluženoj slavi, ali sam ipak odlučio da je prekinem, pre nego što nastane veća šteta, jer istina, u dva navrata, moji dobri prijatelji su bili urednici lokalnog književnog časopisa „Međaj“, ali, nisam tamo nikad ništa objavio.

„Žao mi je, ali biće da je drugi Fipa u pitanju! Fipa Delirijum sa Slanuše, onaj što piše naučnu fantastiku. Postoji još i Fipa Kamera sa Terazija, Fipa Fizičar, pa Fipa Bokser i Fipa Glumac… A tu je i Jelena Fipa, što se tiče rodne ravnopravnosti“, nabrojao sam u jednom dahu sve imenjake, to jest, nadimenjake kojih sam mogao da se setim, pokušavajući da razbijem nelagodu koja je nastala.

„Au, koliko vas je“, prokomentarisao je jedan od onih lepo raspoloženih mladića usidrenih za šank.

„Tako se nekako pogodilo. Igora Kordeja, recimo, ima najmanje šest komada, što je opštepoznata stvar, makar za one koje vole strip, a zašto bi i mi Fipe zaostajali po tom pitanju?!? Treba nekako posvršavati sve te silne Fipinske poslove“, pomislio sam, jer je muzika postala preglasna za iole ozbiljniji razgovor.

„Ja sam mislila na Drinkmanov zabavnik“, šankerica je pokušala da popravi stvar i pokazala rukom na drugu prostoriju, gde je na polici sa lokalnim autorima bila izložena i moja knjiga.

„E, ako je tako, onda može i bakšiš“, uzvratio sam uz olakšanje. Nisam bio spreman da se nadjačavam sa dežurnim orkestrom – još jednom sam se ljubazno nasmešio, ostavi novac na pultu i izašao.

Do „Vermera“ mi je trebalo manje od pet minuta oštrog hoda. Novembar, uostalom, baš i nije za lagane, besciljne šetnje. I tamo je neko svirao: u donjoj prostoriji pored šanka, bilo je par potpuno nepoznatih ljudi. Situacija na spratu nije bila ništa bolja – bend, i otprilike isto toliko posetilaca. Mahnuo sam muzičarima i odustao, iako je pevačica zvučala jako dobro.

„Društvene se protivurečnosti ne mogu zatezati do beskonačnosti, znao je to čak i M. Obrenović, koji bi sasvim sigurno, kada bi mu se nekim čudom na stolu našao izveštaj*, recimo, o noćnom životu i večernjem provodu u Užicu, sezona 2017/2018. ili o čemu već drugom što bez ikakvog ulepšavanja govori o stvarnom životu običnog sveta, istog trena bi, teška srca i ne bez velikih duševnih lomova, komandovao svojim seizima: POPUŠTAJ!!!

*To za izveštaj na stolu mislio sam onako, figurativno, jer Kodža, kao što znamo, nije bio baš najpismeniji, ali je makar imao izvestan osećaj za granice ljudske trpeljivosti, ne zato što je bio osetljiv na ljudsku patnju, već zato što je čuvao svoju guzicu“ zapisao sam jedne noći na kafanskoj salveti fejsbuka pre godinu dana, nakon gotovo istovetnog, neuspešnog pokušaja da iscedim nešto od subotnje noći.

I, od tada, ništa se nije promenilo: dolazi još jedna zima, duga i hladna, i pada opet prvi sneg, kao da nam i bez toga nije sve dovoljno crno. Pardon, belo!

Podeli

Related posts