Dnevnik jednog besposličara (8)

Navigare necesse est, vivere non est necesse!

Ploviti se mora, živeti baš i ne, rekao je pre otprilike dve hiljade godina neki rimski vojskovođa uterujući na galije gomile nevoljnih mornara, a vremenom je ova poslovica postala geslo svih što po morima plove. Ja bih skromno dodao da svakoj plovidbi prethodi ozbiljno planiranje. Imao sam u životu nekoliko ozbiljnih karijernih obrta; davao sam otkaze u državnoj službi u nenormalnim vremenima, podnosio ostavke na potpuno zgražavanje okoline, prelazio u firme na izdisaju. Šta da se radi, imam tu neku neobjašnjivu, gotovo samoubilačku potrebu da volim svoj posao. U onom času kada bih shvatio da ne postoji više ni trunčica koja bi se mogla iscediti iz tube ljubavi, da sam beznadežno zarobljen na tegobnom jutarnjem putovanju od ogledala u kupatilu do monitora u kancelariji, brzo bih donosio odluku i odlazio. Ovog puta je bilo drugačije – dobio sam otkaz, kao tehnološki višak. Istina, odavno je trebalo otići negde, samo što je ovog puta moj život bio mnogo komplikovaniji.

„Ja sam ti samohrana majka, starija prvorotka“, rekao sam pola u šali, pola u zbilji Biljani, mojoj prijateljici zaposlenoj u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kada sam početkom januara otišao da se prijavim za pomoć, pretresajući usput sve olakšavajuće okolnosti za ostvarenje mojih prava.

„Pa šta ćeš sad da radiš?“, upitala me zabrinuto.

„Ja sam konsultant za komunikaciju, planiranje i razvoj. Upravo ću to i da radim“, pokušao sam da zvučim ubedljivo, rekao bih – ne preterano uspešno.

Tako sam krenuo da planiram.  Opis problema, ciljevi, metodologija, aktivnosti… To su osnovni elementi svakog, pa i najjednostavnijeg projektnog formulara. Negde krajem februara, Mišo je svratio do mene. Nije bilo vremena za gubljenje – imali smo samo jednu noć na raspolaganju, a obojica smo prethodnih dana bili poprilično izranjavljani. Na sreću, mamurluk ponekad zna biti vrlo dobar za izoštravanje ideja.

„Pa dobro, kako ste to zamislili?“ , Mišo je krenuo direktno, nakon što smo se založili pitom sa ježevkama i mariniranim vrganjima, sačuvanim za svečane prilike i za posebne goste.

„Planiramo da pokrenemo internet….  portal, magazin, fanzin, šta god“, zastao sam, kao i obično nesiguran kada se treba orijentisati u digitalnim prostranstvima. Srećom, ni Mišo nije bio ništa bolji, pa sam mogao lagodno da nastavim:“…koji je namenjen prvenstveno užičanima, gde god da u ovom trenutku borave.“

„Uključujući i mene“, nasmejao se. Mišo već godinama živi u Ruskom Krsturu, pa se ne viđamo baš često. Nedostaje mi, jebiga. Čuli bi smo se bar jednom nedeljno, ali nas dvojica ne umemo da razgovaramo tako na daljinu. Imali smo nekada one analogne, crne bakelitne telefone koji su nam služili isključivo za brzinske dogovore oko izlaskau grad, ili, eventualno  tek da mi prenese dobru vest da je Basara upravo stigao iz Beograda, i da se treba pripremiti za višednevno kafansko izbijanje iz stvarnog sveta.

„Bavili bi se prvenstveno fenomenom urbanizacije i deurbanizacije grada, da ne kažem, društvenim temama, od ekologije do urbanizma, od obrazovanja i kulture. Pri tom, pod deurbanizacijom podrazumevamo razaranje institucija, odsustvo planiranja, isključenost građana iz procesa donošenja odluka od zajedničkog interesa…“, nastavio sam sa izlaganjem koncepta.

„Sviđa mi se“, rekao je Mišo.

Jedno od ključnih pravila projektnog planiranja glasi: projekat je uvek rezultat timskog rada. Ne znam kako se baš kaže na latinskom: u stolara kriv futer,  ili u šustera šuplji đonovi, ali, upravo mi se to desilo. Projekat sam pisao sam, ili uglavnom sam, u onim trenucima kad san nikako ne dolazi na oči a sedenje ispred monitora ne daje nikakvog rezultata, ili u autobusu koji jezdi niz Ibarsku magistralu, ponekad za šankom u kafiću-  tako mi se pogodilo. Na sreću, u januaru mi je iskočio neki zgodan poslić u Beogradu, taman da preguram onaj najgori period zime. Kao pravi pečalbar, spakovao bih stvari u ranac, pa bih se nakon desetak dana vraćao na kratak odmor i onda opet odlazio. Nije tu bilo neke naročite šanse za timski rad, zato sam predatorski koristio svaku priliku da od retkih sagovornika iscedim neki doprinos projektnoj ideji.

„Moramo da smislimo neko ime za magazin“, izbacio sam oprezno narednu temu za razgovor. Naziv projekta je jako važan. Mora da bude intrigantan, da privuče ljude, da sugeriše sadržaj, teme i vrednosti koje će zagovarati, a ja nikako nisam mogao da smislim ništa pametno.

„Minut do dvanaest“, odgovorio je Mišo istog trenutka. „Taman da nastavimo gde smo stali pre trideset godina“.

„Sasvim logično“, odgovorio sam. Upravo tako se zvao fanzin koga smo objavljivali davno, zajedno sa Tonijem Stankovićem. Nakon dva šapriografisana i fotokopirana broja, zbog idejnih razmimoilaženja, Mišo i ja smo napustili redakciju. Toni je, ispravno, ciljao na nešto manje zahtevnu publiku, pa je u godinama koje su usledile pod imenom 11:59 napravio sasvim pristojan lokalni omladinski list, a onda krenuo da objavljuje dnevne novine.

„E, pa dobro, pošto smo i to rešili, možemo malo da se malo opustimo i posvetimo alkoholu“, natočio sam sebi vino a Mišu doneo konzervu piva iz frižidera. Rekao bih da je i njemu laknulo.

***

„Ne daju donatori novac zato što su dobri ljudi, mada među njima ima i takvih“, zapamtio sam tu rečenicu koju sam jednom davno čuo na prvom seminaru iz projektnog planiranja. Često sam je citirao kada sam, nekoliko godina kasnije, prešao sa druge strane izvođačke rampe – jedan karijerni cunami me bacio na pučinu trenersko-konsultantskog mora, a ja sam nastavio da plovim. „Oni daju novac“, tako ide nastavak, „za dobre ideje koje se, usput, uklapaju u njihove prioritete. Osim toga, potrebno je ubedit ih da je ta sjajna ideja, deo nekog ozbiljnog, dugoročnog plana zasnovanog na realnim potrebama, odnosno istraživanjima.“ Manje-više, to je sve što treba znati o projektnom planiranju, makar u onoj početnoj, entuzijastičkoj fazi. Mišo je dao ime projektu, Džeremaja i ja smo u projektni formular posložili tekst koji se mesecima taložio, pa smo ga par dana kasnije, uz velike nade, otpremili na konkurs.

„Projekat je ideja, projekat je plan, projekat je sredstvo ubeđivanja donatora, projekat je rezultat timskog rada“, neke su od predavačkih mudrosti na zadatu temu. E, da, ima još jedna koja kaže: projekat je ugovorna obaveza, kojom se aplikant obavezuje da će ono što je napisao u projektnom obrascu i uraditi, u predviđenom roku. Par meseci kasnije, stigla je prva dobra vest u jednoj lošoj godini: odobren nam je projekat.

***

Prvi, doduše prilično okrnjen, sastanak redakcije imali smo u maju. Mišo je opet nekako uspeo da se organizuje, pa se dokotrljao iz Ruskog Krstura, opet na jednu noć.

„Sutra će doći ekipa koja kampuje na Drini da me pokupi“, pravdao se. Nije baš lako doputovati iz Krstura do Užica. Najpre treba stići do Kule, pa zatim autobusom do Novog Sada, a onda hvatati vezu za Užice. Uspeo je nekako da se snađe za alternativni prevoz automobilom, ali nije mogao mnogo da utiče na termine dolaska i polaska.

„Šta nam je sa Džeramajom“, interesovao se.

„Džeremaja ne može doći, javio se pre sat vremena. Razapet je“, imitirao sam njegovu standrardnu odbranu na pomen bilo kakvog neobaveznog, pa i obaveznog okupljanja. „Ja sam razapet“, izgovorio bi uz uzdah i nemoćno raširio ruke, i što je najgore, nije to bilo nikakvo preterivanje.

„Šta je sad u pitanju?“

„Tašta mu je bolesna, leži već mesecima nepokretna.“

„E, jebiga, žao mi je što ga neću videti. U rancu su mi neke knjige koje mi je dao zimus, hteo sam da uzmem novi paket“, vajkao se Mišo i izvadio poveću kesu sa knjigama i odložio je na policu.

I opet nije bilo vremena za gubljenje. Još od onog trenutka kada smo poslali projektni formular na konkurs, Projekat je nastavio da se piše, gotovo pa sam od sebe.

„Imamo neke novosti“, krenuo sam dosta zvanično. „Prebacili smo težište projekta na offline aktivnosti: na sastanke redakcije, i na redovna mesečna okupljanja“.

„Pomenuo si mi to već“, Mišo je delovao pomalo nestrpljivo. Opet je delovao prilično ranjeno, ali, to je bio rizik sa kojim se moralo računati.

„Ideja je da insistiramo na direktnom kontaktu i komunikaciji. Možemo se do mile volje dopisivati preko interneta, nema od toga neke vajde“.

„Ja ionako nemam internet“, nasmejao se Mišo, „a ne mogu baš ni da dođem na svaki sastanak redakcije. Mada, ruku na srce, ne može ni Džeremaja.“

Ja sam za to vreme prčkao po računaru, a onda sam pobedonosno uskliknuo. Sa kompjuterskog ekrana na nas je treptala veduta sa prikazom severne strane Trga partizana.

„Prepoznaješ li?“, upitao sam ga.

„Pozorište, biblioteka, Kec-bar, a vidim, vaskrsli smo i zgradu pošte“, nabrajao je zadovoljno Mišo zagledajući iz svih uglova prikaz. Pošta je srušena tokom NATO-bombardovanja, a njeno upadljivo odsustvo u stvarnom svetu, i dan-danas zaboli svakoga ko je odrastao na Trgu. „Sviđa mi se. To je to.“, prokomentarisao je.

Znači, mogli smo da nastavimo.

„Imamo još nekih novosti. Kičmu magazina će da drže tekstovi koje već radimo. Džeremaja ima spremne tekstove za svoje rubrike: Bioskop „Partizan“ i Knjižara „Pobeda“, gde se dotiče filmova i knjiga koji imaju veze sa Užicem. Ja već par meseci objavljujem kod Tonija u „Užičkoj nedelji“ feljton: Tajna istorija Titovog Užica…“

„Znam, rekao mi Savo Pešut da pišeš onu tvoju pank-autobiografiju“, Mišo me pomalo grubo prekinuo.

„Pa jesi li čitao?“, pokušao sam da iscedim neku malu pohvalu.

„Nisam, znaš da nemam internet. Samo se ponekad nakačim u biblioteci da skinem poštu. A i znam o čemu pišeš.“

„Ideja je da tako napravimo interakciju“, nastavio sam, pomalo uzdrman. „Ponovićemo tekstove na internetu, jer je to uglavnom drugačija publika. Biće tu sigurno zanimljivih komentara, taman da započnemo nove priče. Tako sam skupljao građu i za „Drinkmanov zabavnik“. Od već formatiranih rubrika, Dule Fipa i Cvekla će da drže Foto-kino sekciju; Dragoljub Selaković je viđen da vodi „Pozorišni bife“, Ruška, Sanja  i Jelena Stefanović će da se bave obrazovanjem – radni naslov rubrike je „Građansko vaspitanje“ a Bocko, Mikica Arhitekta, Aleksa i Deki će da se bave urbanizmom i arhitekturom…“

„E, je li živ Mikca? Nisam ga video otkako sam otišao. Baš mi je drago što će da nam se priključi.“

„Milka će nam se javljati sa Jelove gore, sa receptima i malim gljivarskim savetima, a tu je i komšinica Milena Tereščenko koja planira da napravi udruženje pletilja….“.

Ovo sa pletiljama ga je naročito razgalilo. „Rubrika može da im se zove „Klot i frket“. Nego, gde vidite mene, osim ekologije?“

Bilo je to pitanje koje sam uporno zaobilazio, naročito taj drugi deo. One zime, kada se desila ta katastrofa sa jezerom u Vrutcima, sedeli smo kraj njegove brvnare na ušću Sušice u Đetinju i posmatrali kako bageri skrnave reku.

„Mi Kelti, znamo do kada se nešto  vredi braniti„, odrecitovao je u transu. Mi, koji smo odrasli u kanjonu, umeli smo uz vatru da prizovemo duhove drevnih prastavnovnika rečne obale, pa smo se na neki način, smatrali njihovim potomcima. Zagledali smo se u one bagere baš kao što su indijanske poglavice posmatrale krda ubijenih bizona i radnike kako postavljaju prugu kroz preriju. Te zime, Mišo je prodao stan, i umesto da kupi kuću na selu gore na visoravni iznad kanjona, ili da konačno sredi tu brvnaru oko koje smo planirali da provedemo ostatke naših života, preselio se najdalje što se moglo otići bez pasoša.

Neko vreme smo ćutke odbijali dimove, baš kao indijanske poglavice.

„Ako si raspoložen da se baviš ekologijom, odlično.“

„Naravno da jesam, imam pun sanduk dokumentacije i fotografija sa akcija udruženja. Nisam ga, doduše, još raspakovao, ali je tu, čeka.“ Mišo je stari ekološki aktivista. Nisam samo bio siguran koliko je spreman da se nosi sa svim onim stvarima koje su usledile nakon incidenta sa algama u jezeru i njegovog odlaska. – u međuvremenu, put kroz kanjon je asfaltiran, a šaputalo se i o gradnji nekoliko mini-hidroelektrana.

„Pretraži ti tvoj sanduk sa arhivom, a dok ga ne pretražiš, mogao bi malo da razmisliš i o tvom životu u dijaspori… Da pišeš nedeljno po neku crticu o životu u drugoj kulturi. I da to polako ovi tvoji drugari iz Krstura prevedu na rusinski, pa dogodine, da lepo apliciraš na konkursu ministarstva kulture za manjine i objaviš dvojezičnu knjigu…. Znaš da na ovom projektu nemamo nekog prostora za honorare“, pokušao sam da delujem motivišuće.

„Da znaš da ti to nije loša ideja“, odgovorio je, ali bez previše žara.

„Ima još pismenih naših ljudi kojekuda, eno ga Mušoki u Londonu, Mila je u Vašingtonu, ne moraš baš svake nedelje da se oglasiš“, znao sam kako da ga umirim. Nije lako u ovakvim vremenima natovariti sebi redovnu obavezu, bez neke naročite naknade.

„A možda bi mogli bi da pustimo neku ploču?“, predložio sam. Dobio sam od Sergeja rođendanski poklon: novi pick-up za gramofon, pa sam mogao povremeno da se posvetim malim, perverznim zadovoljstvima. Slušali smo neko vreme Van Morisona, „His Band and the street choir“, dozvolivši muzici da nas potpuno obuzme, ili, što bi se reklo jezikom menadžmenta, prešli smo na neobavezni deo sastanka.

„Planiram da pišem blog. Zvaće se „Dnevnik jednog besposličara, u podnaslovu: Priručnik za aktivno traženje posla. Moram nekako da zabeležim sve ove užase koji nam se dešavaju kao na pokretnoj traci. To nije loše za održavanje radnu disciplinu, jebiga, nije lako nedeljno izbacivati desetak šlajfni teksta, bojim se da ću u trenutku kada treba da krenemo uleteti u blokadu…  A treba malo i da osetim digitalno…“

Upravo se završila: I’ll Be Your Lover Too. Ustao sam da okrenem ploču i nastavio.

„Blog je dobar jer možeš da pratiš i analiziraš broj poseta po tekstovima. Kad se okupi dovoljan broj čitalaca, i kad dođe vreme da krenemo sa magazinom, onda ću lepo da u poslednjem nastavku objavim link i kažem da za par dana svečano počinjemo sa radom. Kako ti se čini ova ideja?“,  upitao sam ga, ali, reklo bi se da je Mišo bio mnogo bliži ideji o nekoliko sati okrepljujućeg sna.

„Sigurno nećeš da ti raširim krevet i donesem posteljinu?“

„Ne, uzeću vreću za spavanje, dovoljno je.“

***

I stvarno, krenuo sam da pišem blog. Vi koji ste uspešno stigli do kraja ovog poslednjeg poglavlja ste mi svedoci. Istina, u jednom trenutku sam ispao iz zadatog ritma i propustio da napišem nekoliko važnih, već koncipiranih nastavaka. Iskočio mi je jedan ozbiljan posao –  morao sam da obezbedim i takozvano sopstveno učešće u projektu, to jest, da zaradim nešto što će mi pomoći da preživim tih  prvih par meseci rada na magazinu. Aktivirao sam jedan stari, lični projekat, što je rezultiralo novim mini- serijalom „Uvod u lampek-marketing“, čisto da ostanem u formi.

I evo, konačno i neopozivo je došlo vreme započetak. Dakle, u petak, tačno u podne, kreće sa radnom internet magazin „Minut do dvanaest“. Pored rubrika koje su već pomenute u tekstu, objavićemo tu i nedostajuće epizode Dnevnika jednog besposličara – nadam se da vam neće smetati to što smo otkrili kraj pomenute priče, jer se aktivno traženje posla završilo uspešno. Eto, toliko. U petak, nakon redakcijskog proglasa, očekujemo da nam se pridružite. Osim čitanja tekstova, nadamo se vašim komentarima, prilozima  i konstruktivnim doprinosima svake vrste.

Još  jednom, pozdrav u ime Redakcije!


Podeli

Related posts