Dnevnik jednog besposličara, januar 2019.

Novogodišnji doček je, kao u stara dobra vremena otpočeo uz TV program.

„Ja bih da gledam Kesića, ako nije problem“, stidljivo je predložila Jasna.
„Naravno da nije problem“, rekao sam, trudeći se da upravo tako i izgledam, uverljivo i opušteno. Nemam ništa protiv Zorana Kesića, ali meni odavno, iz nekog razloga, više ništa nije smešno. Naročito ako se šaljive dosetke zasnivaju na ponavljanju, citiranju ili parafraziranju svakodnevnih gadosti kojima smo svakodnevno izloženi, a ovo je još bila svečana, novogodišnja emisija. Godišnji izbor, kompilacija besprizornosti, bahatosti, alavosti, kršenja ustava, zakona, svih vrednosnih i moralnih načela – pregled najubojitijih i najodvratnijih snošaja u zdrav mozak , moglo bi se reći. Na moju veliku žalost, večera je već bila pripremljena, pa nisam imao nikakav izgovor za eskiviranje TV ekrana.

„Ovo je za mene ponižavajuće podsećaje šta sve trpimo, i ćutimo… I nimalo mi nije smešno, i pored nesumnjivog humorističkog potencijala“, prokomentarisao sam diskretno taj TV ispad nešto kasnije uz večeru, iskoristivši trenutak dok je Jasna telefonirala.

Searching soul sa novog albuma Pol Velera je značajno popravio stvar, a naročito Heart of Gold, Čarls Bredlijeva obrada Nil Jangovog standarda. U nekom trenutku smo se bacili na preslušavanje ploča, prijala je ta toplina analognog zvuka.

„Eh, da je Al Grin imao bar jednu sisu, oženio bih ga bez razmišljanja, rekao je jednom prilikom Čak Beri“, prokomentarisao sam nakon što smo odslušali Love and Happines, uz slatku pitu od hokaido -bundeve, jabuka i suvih šljiva. I eto, tako se spontano organizovani doček Nove godine neočekivano pretvorio u sasvim prijatno, sasvim normalno veče. I, ako bih baš morao da odaberem neku narodnu poslovicu za zaključenje ove pričice o novogodišnjem dočeku, odabrao bih onu o poznavanju dana po jutru.

„E, super je ovde“, dočekao me Uroš na vratima velike sale nekadašnjeg doma JNA. „Ušao sam maločas i vidim na bini original Bitlse, koji pri tom zvuče baš kao pravi“, delovao je baš oduševljeno. „A onda u uglu bine vidim poznatu siluetu sa šeširom kako se odlučnim korakom probija u prve redove i počinje da igra“, završio je kroz smeh.

„Znači, Mišo je stigao“, prokomentarisao sam, ponešto zabrinutim tonom – jer noć je duga, a izazova mnogo. Praznici su ionako prilika da se okupe prijatelji rasuti na sve strane, od beogradskih, pa sve do interkontinentalnih Užičana, i da se, zašto da ne, malo provesele svi zajedno, prebirajući po slatkom talogu uspomena, uživajući u onom finom, zaboravljenom osećaju množine.

Nakon što je koncert završen, preselili smo se u „Čajdžinicu“, gde se nastavilo sa individualnim zabavnim programom, ništa manje zanimljivim. Ali, da se razumemo, neke stvari koje su se desile u kafani, u kafani treba i da ostanu, Uglavnom, mogu da kažem da je godina nastavila u sličnom tonu kao i na dočeku: malo, malo, pa bi se na obzorju ukazale naznake normalnosti. Lep napredak u odnosu na godinu iza nas, nema šta.

Mišo, na planini. A Hard Days Night

Stiglo se još za praznike popeti na planinu zavejanu snegom, ugostiti nekoliko dragih ljudi koji se ne sreću svakog dana, a onda je na crnom konju dojahala nezvana i sama bludnička melanholija, što bi rekao F. M. Dostojevski, neumitni pratilac post-praznične srpske apokalipse.

Ja se sa tim čudom i pokorom sve teže i teže borim, moram da priznam. „Razmišljaj pozitivno, rekli bi instant-stručnjaci za lečenje duše, i dodali bi: „sve ti je to iz glave“. Ne sporim, ali ipak mislim da ima i nešto, da izvinete, i iz dupeta; ako ništa drugo, treba ga povremeno pomeriti sa meka dušeka i otići makar u laganu šetnju. Kad smo već kod toga, možda je dobra prilika da citiram onu pomalo izlizanu, ali mudru misao koja glasi: Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, što bi rekao Ivo Andrić. Ili Meša Selimović, nisam baš siguran. Možda Čarls Bukovski, ko će mu ga znati. Povremeno internet- šaljivdžije zatrpaju mreže lažnim citatima – životnim mudrostima i praktičnim savetima sa potpisima i fotografijama slavnih i svima znanih autora, koji i ne slute da su u zagrobnom životu avanzovali u takozvane lajf kouče, influensere, ili kako se već to zove. Čist postmodernizam, nema šta.

Tako je davno, u jednom romanu Svetislav Basara u fusnoti citirao osobu po imenu H. Paldum (ne mogu sad da se setim ni naziva romana ni citata, možda kad praznici izvetre do kraja). Oni mlađi i naivniji čitaoci bi verovatno istog trenutka proverili na internetu o kome se radi, možda pod H. Palldum, jer je rečena misao bila krajnje mudra, filozofska, ali uzalud. U pitanju je, naravno, bila Hanka Paldum, interpretatorka narodnih novokomponovanih melodija, poznata između ostalog po dva hita koje joj je napisao Milić Vukašinović, onaj sa kožnim šeširom što se proseravao po rijaliti-šou programima, dok se nisu pojavile još veće i opasnije budaletine. Ali te dve pesme što je napisao za Hanku su stvarno dobre, naročito ona Crne kose.

Tekst je objavljen u Užičkoj nedelji.

Podeli

Related posts