DNEVNIK JEDNOG BESPOSLIČARA – mart 2019.

NEDELJA UOČI ĐILASA

U nedelju me zvao Peđa iz odbora za organizaciju protesta.
„Slažeš li se ti da u sledeći petak govori Đilas“, upitao me čisto preventivno – sastanak odbora je bio u ponedeljak, trebalo je proveriti kakvo je raspoloženje nas nepartijaca. Par nedelja ranije, stidljivo je pomenuta mogućnost da na skupu govori Stamatović, zbog zbrke sa vodom koja je napravljena u Čajetini, ali se od toga odustalo.

Oktobar 2000.


„Ono što sam rekao pre par nedelja, i dalje važi: svako ko ima petlju da stane pred građane, može da govori na protestu“, odgovorio sam bez mnogo razmišljanja. Bilo je krajnje vreme da protest uđe u novu fazu, da se postepeno uključe i politički akteri i da se krene sa kristalizacijom političkih poruka. I to baš od Đilasa – Dragana, ne Milovana, što bi rekao Basara. Trebalo je smisliti neku civilizovanu najavu koja ga neće olako amnestirati, a opet, zadržati se u okvirima ovlašćenja oficijelnog spikera demonstracija.
Na sreću, bilo je dovoljno vremena za razmišljanje – možda i previše.


U ponedeljak smo skoknuli do Valjeva na sjajno predavanje: Šta građani znaju o aerozagađenju u Srbiji? Dogovorili smo se da nešto slično u narednih par nedelja organizujemo i kod nas u Užicu. Putovanje me uvek razgali, pa čak i tako kratko, ali, povratak kući mi odavno ne pruža ni trunčicu radosti.

„Eh, šta je ostalo od grada“, pitamo se uz uzdah dok se kolima spuštamo niz Dovarje – iz principa, bojkotujem ono čudo natakareno na Kružni tok – sreća te mi Zlatibor poslednjih meseci nije bio na listi za putovanja.
Četvtrtak je dan za snimanje Radio-centrale. Evo, već mesec i po dana Ruška, Mićko i ja snimamo fragmente mukotrpne borbe za osvajanje slobode spakovane u radijski format. Konačno sam zadovoljan ishodom: prva emisija je zvučala kao da smo je snimali u zatvorskom podrumu sa po džakom cementa na leđima, druga je već nalikovala na ilegalni internet-radio u okupiranom gradu, što je bio vidan napredak. Još uvek nismo zakoračili u potpuno opuštenu The Boat That Rocked fazu kao iz onog sjajnog filma o čuvenoj piratskoj radio-stanici koja je program emitovala sa broda koji je plovio Severnim morem, ali vredno radimo na tome.
U pauzi priprema za snimanje, proveravao sam stanje na društvenim mrežama. Zavrtele su se najave za protest, ali bez previše komentara. Zatišje je povremeno prekidao Milan Čarli, koji je vrlo umereno koristio buldožer-diplomatiju, pokušavajući da odbrani svačije pravo na slobodu govora (pa čak i građanina Dragana Đilasa), od ne preterano brojnih ni nasrtljivih oponenata. Mogao sam malo da odahnem, ali najavu za petak još uvke nisam uspeo da smislim.


Jutarnji pogled u ogledalo me podsetio da hitno moram da uradim dve stvari: da ga očistim, i da odem na šišanje.
„Je li nam to Đilas dolazi večeras?“, upitala me frizerka dok mi je mašinicom kupila kosu na zatiljku. Otkako je počeo protest u Užicu, redovno mi se dešava da mi se nepoznati ljudi srdačno javljaju na ulici, da mi taksisti sviraju iz automobila, ali sam bio pomalo nespreman za njeno krajnje jednostavno pitanje. Srećom, nije ni očekivala odgovor, već je nastavila: „taman mogu da stignem, više mi odgovara ovaj novi termin od sedam“.
„Evo, i Sergeju je porastao rejting“ začuo se nešto kasnije i sedi gospodin koji je čekao svoj red za šišanje, ohrabren verovatno našim razgovorom. To je bilo novo, prijatno iznenađenje. Eto, postoje i mesta gde se razgovara slobodno, samo što mi, vazda nakačeni na internet i zagledani u ekrane mobilnih telefona, to uopšte ne primećujemo.

Oko pola sedam sam se pojavio ispred Opštine. Pardon, Gradske kuće, otkako smo formalno dobili status grada, a suštinski zakoračili u proces deurbanizacije. Mićko je montirao kratke audio-klipove sa najzanimljivijim segmentima govora prethodnih gostiju, pa smo sa ozvučenja već treći put emitovali specijalnu, živu verziju emisije Radio-centrala. Emitovanje je uspevalo da zaokupi pažnju i, ako ništa drugo, umanji nelagodu onih prvih posetilaca, u iščekivanju da li će se plato popuniti u dovoljnoj meri. A i ja sam živ čovek, potrebna mi je koncentracija.

Rada Gujaničić pred nastup – foto: Miloš Cvetković

Rada Gujaničić iz „Ženskog centra“ je bila prva govornica. Trudimo se da uvek imamo nekog iz lokala; ljudima je teško ugoditi – ako dođu gosti sa strane, nije im pravo, a opet, niko nije prorok u svom selu.
„Isprobala sam moj govor, i kako okreneš, traje šest minuta; znam da si rekao da nipošto ne bude duži od tri minuta“, Rada Guja je delovala pomalo zabrinuto.

„Sve je u redu, samo povremeno napravi pauzu, da ljudi imaju vremena da reaguju. Biće sve kako treba“, krenuo sam da je hrabrim.
„Ma, šta ti je, ne plašim se. Ja sam htela sama da izađem i demonstriram još pre nego što je počelo ovo u Beogradu“
„Odlično, mogla bi tom rečenicom da počneš nastup, pa tek onda da počneš sa pripremljenim govorom“.

U pet do sedam nije bilo baš previše ljudi na platou, ali sam bio potpuno smiren. Pogled na neke poznate i drage ljude je delovao ohrabrujuće. U sedam i pet, plato je polako počeo da se puni, a u sedam i deset, što je uobičajeno vreme za zvanični početak protesta, već nas je bilo sasvim dovoljno za gromoglasni aplauz i još snažniji zvižduk.
Prošao sam ovlaš kroz listu nedeljnih gadosti koje nam bahate vlasti svakodnevno serviraju.

„Šta se bunite zbog mini-hidroelektrana, ovde ionako za deset godina niko neće živeti“, je izjava takozvanog investitora koju ponavljam već nekoliko nedelja, jer savršeno ilustruje šta o našim životima misle oni koji upravljaju Srbijom. Lista gadosti je dugačka: izgradnja veštačke stena za penjanje, za skromnih milion i dvesta hiljada evra; šikaniranje ljudi na poslu zbog tekstova koje dele na internetu, zataškavanje kriminalnih radnji, i naravno, ono najgore: mrcvarenje žena žrtava nasilja.

„Naša prva gošća večeras mi je rekla u poverenju: Fipa , ja sam htela sama da izađem i demonstriram pre nego što je krenuo i Beograd“, nisam mogao da odolim najavi koja se sama namestila. Rada je bila odlična – delovala je iskreno, ubeđeno, a čak je i u pravom trenutku načinila psihološku pauzu, da ljudi daju sebi malo oduška.

Ponekad pripremim nekoliko verzija govora, pa u poslednjem trenutku odaberem odgovarajuću, u skladu sa atmosferom na protestu. Ovog puta nije bilo potrebe za alternativnim verzijama – počeo sam upravo onako kao što sam i planirao.

„Kad smo pre nekoliko nedelja potegli pitanje učešća političara na protestu, rekao sam: svako ko ima petlju da stane pred građane, može da govori na protestu“. Zastao sam malo da oslušnem publiku, reklo bi se, delovali su zainteresovano. Nastavio sam, citirajući, ili bolje rečeno, parafrazirajući samog sebe: „ali pre nego što najavim narednog govornika, želeo bih da mu u najkraćem prenesem o čemu smo mi to u prethodnih mesec i po dana govorili na ovom mestu… Rekli smo, da je nama Užičanima, jako važno da biramo svoje predstavnike direktno, od sposobnih ljudi koji vole svoj grad, a ne da nam ih postavljaju političke stranke iz Beograda! Je li bilo tako“, obratio sam se ovaj put direktno publici, očekujući baš onaj odgovor koji sam i dobio.

Dragan Đilas  uoči nastupa – foto: Miloš Cvetković

 uoči nastupa“Rekli smo i da je hitno potrebno razmišljati o decentralizaciji Srbije, jer, ako se ovako nastavi, ovde će za dvadeset godina možda i biti ljudi, ali neće imati ko da im uči decu, ili da ih leči“.
Ovog puta nije bilo potrebno da propitujem prisutne, odobravanje je stiglo spontano.

„I, što je možda najvažnije“ nastavio sam,“buduća vlast mora stvoriti mehanizme za učešće građana u procesu donošenja važnih odluka, naročito onih strateških“. Imao bih još ponešto pridodati, ali sam morao da budem krajnje ekonomičan.

„Voleli bi smo da ovi naši zahtevi budu uzeti u obzir kada se budu pisali izborni programi, da znamo imamo li za koga da glasamo“, završio sam ono što sam hteo, a onda najavio gosta. Dragan Đilas se pokazao kao vrlo vešt govornik – vodio je računa o tempu i dinamici, dotakao se nekih škakljivih tema, izdržao nekoliko zvižduka i znakova negodovanja i završio govor emotivno, podsetivši prisutne na jednu repliku iz serije „Grlom u jagode“.
Ne znam da li me je uopšte čuo, nismo imali priliku da se vidimo posle šetnje. Možda se koncentrisao na svoj govor, što je sasvim u redu – ni ja ne slušam baš preterano pažljivo govornike. Ako jeste, onda odlično, postigao sam ono što sam želeo; ako nije, nadam se da ima nekoga ko je angažovan da mu prikuplja press-kliping, pa će to, svejedno, nekako doći do njega. Svejedno, ja ću nastaviti da ponavljam ovih par rečenica, kad god nam na protest dođe neko od gostiju te vrste – neka mi oprosti publika na tome, jer mi, građani, drugog načina da razgovaramo sa političarima nemamo, bilo da su iz redova opozicije, ili, daleko bilo, iz vladajuće garnitrure.


U nedelju sam bio sa decom u bioskopu – gledali smo komediju o zombi-apokalipsi „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“. Pre nekih šest, sedam godina (gle čuda, sve normalne i zanimljive stvari su mi se dešavale do vremenskog trenutka koji je označio dolazak aktuelne političke garniture na vlast) upoznao sam u Zagrebu reditelja filma Peđu Ličinu. Jako mi se svideo – to je jedan jako simpatičan i duhovih momak; ostali smo u kontaktu, i baš sam se radovao filmu. Osim toga, i Lana je bila sa nama, baš dugo nismo bili skupa.
Baš smo se slatko ismejali. Vukadinu se jako svidela fotografija, a Lani je bilo baš zanimljivo što zombiji deluju nekako jeftino.

„Pa eto, i kod nas je na delu zombi-apokalipsa… Samo što naši zombiji gledaju farmu i parove, i čitaju informer, tako se širi zaraza“, zaključio sam našu bioskopsku avanturicu.

tekst je objavljen u Užičkoj nedelji

Podeli

Related posts