Još jedna novogodišnja

Vratite (nam) osmeh

Ima onaj čuveni skeč iz Monti Pajtona, zove se „Najsmešniji vic na svetu“, u kome Britanska tajna služba razvija supertajno smrtonosno oružje u vidu najsmešnijeg vica na svetu, od kogasvi koji  ga čuju, istog trenutka umiru. Tim prevodilaca ga s najvećom  pažnjom prevodi na nemački, reč po reč – iz bezbednosnih razloga, specijalne jedinice na frontu ga čitaju naglas, dok nemački vojnici padaju sa krošnji drveća, prevrću se teatralno u blato kao da ih je rafalom pokosio Bata Živojinović lično, i tako, sve do konačne pobede.

Setio sam se iz nekog razloga te televizijske nepodopštine 14. decembra u 20:42, kada sam i okačio video-klip sa Montipajtonovcima na svoj profil. Fejzbuk ne laže: u uglu kod svake objave stoje datum i tačno vreme, ali, da me ubiješ, nisam mogao odmah da se setim povoda, iako je od  od tada prošlo svega desetak dana. Doduše, u tu burnu dekadu su stali izbori u Lučanima sa sve neobeleženim džipovima, bušenjem guma posmatračima izbora, zastrašivanjem političkih neistomišljenika, pa zatim protesti u Beogradu na kojima se okupila tek šačica dokonih zamlata i zgubidana (tako bar kažu predsednik i predsednikov ministar policije), policijsko nasilje u Banja Luci nad roditeljima koji traže istinu za svoje dete (dopuniti po volji aktuelnim brljotinama, bahato i nevešto zataškanim skandalima koje sam propustio da pomenem, jer, ko će baš svega da se seti u svoj ovoj prednovogodišnjoj gunguli).

Moje prepunjene memorijske jedinice svakodnevno zatrpavane svakojakim đubretom mi nagoveštavaju da je u pitanju bilo nešto u vezi sa „Plazma“ keksom i Kosovom ravnim, kako bi to lepo rekao Draškoviću Vuče, nekadašnji nekrunisan kralj trgova i ulica, sada, na sreću, u političkoj penziji. Izgleda da je u pitanju bila demonstracija vojne sile u kombinaciji sa izraženom spremnošću Republike Srbije da zaštiti svoje građane na severu Kosova, ugrožene uvođenjem nepravednih taksi na srpske proizvode. A i te su takse, čini mi se, bile samo odgovor na nešto učinjeno sa ove naše strane, izazvano mučkim hapšenjem određenog broja lica osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića, od one druge strane. Ko mi je kriv, jer ne vodim ažurno dnevnik, pa nemogu da, što bi rek’o naš narod, savhatam šta su uzroci a šta posledice, a šta, opet, međusobno dogovoreno geostrateško razigravanje dvojice, od naroda izabranih dilbera kojima je zapalo da obnašaju vlast u ovom našem Tamnom vilajetu.

Elem, nakon te serije tragikomičnih zveckanja oružjem i obostranih pretnji, okačio sam taj video klip sa“Najsmešnijim vicem na svetu“ i napisao pored u komentaru: Lazanski Miroslav, pisac, novinar i vojnopolitički komentator piše smrtonosni vic do pola, od pola ga nastavlja Drecun Milovan, njegov kolega – vojnopolitički analitičar, novinar, žurnalista, poslanik u parlamentu; Đurić Marko, direktorVladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju i potpredsednik Srpske napredne stranke ga, iz bezbednosnih razloga, prevodi na albanski uz pomoć vrsne i brojne ekipe prevodilaca, a Vulin Aleksandar, ministar vojni, ga, uz pomoć megafona lično čita iz onog oslikanog, šarenog voza sa ikonama, na kome jasno piše: Kosovo je Srbija…

I očas posla, eto ti nas u Prizrenu,dok kažeš „Mrtva opozicija na federe skače“...

I tako sam ja lepo i po redu napisao tu pričicu, a onda shvatio da mi, i pored nesumnjivog komičnog potencijala, sve to ni najmanje nije smešno. U stvari, meni odavno ništa više nije smešno. Čak i najbolji skečevi, urnebesni songovi, verbalni kalamburi, uspevaju da me tek neznatno zagolicaju i dovedu do nategnutog, usiljenog osmeha.  I, eto, zbog toga koristim priliku da u (verovatno) poslednjem tekstu napisanom u godini koja curi, poželim (što sebi, što čitaocima) mnogo, mnogo smeha. Za početak, makar onaj mali, stisnuti, grčeviti, blago blentavi pripiti osmeh, pa onda, zašto da ne i onaj široki, razdragani, gromoglasni, onaj što se u nedostatku ušiju proteže oko glave, eto, to želim svima.

Ali, neće nam osmeh niko tek tako vratiti. Moramo se izboriti sami, ako razumete šta sam hteo da vam kažem!

U to ime, sve najbolje!




Tekst objavljen u novogodišnjem broju „Užičke nedelje“.

Podeli

Related posts