Muzički Dr House

Popodnevna prolećna školska smena i ispred LA-a na ulazu u poluhladu ispružen leži  i u 3/4 ritmično maše repom đubretarski kamion. Han Solo, jer ko drugi sa takvom lakoćom hvata krivine, sedi unutra s večitim Nikšićkim pivom u ruci. Zelena staklena flaša (i danas verujem u tu njegovu priču da je ta jedna po gajbi posebna jer služi za testiranje kvaliteta) sa osmehom gleda posadu u narandžastom kako uz to isto pivo, kojim ih časti, po bilijarskom stolu u radno vreme ‘ćera kugle’. Muzika dolazi sa kamiona, a ne iznutra – spušteni prozori, Jumping Jack Flash. I tad kao i sad, ta slika miriše na rano proleće.

Muzički Dr House ljušti stratokaster, 2,7kg žive vage, al’ bez magneta, jednom na vagici izmeren na ravno, jer se drvo od kraja šezdesetih, merenjem se to empirijski dokazalo, pa često potom uz dnevni Pater Noster ponavljalo, toliko rasušilo, da je skoro pa promenilo agregatno stanje i time steklo tako jedinstven zvuk.

Miško pusti žustro gitaru da visi i da se klati na kaišu oko vrata i krene s obe ruke da se brzo češe napred-nazad, kroz vazda naelektrisanu gustu i crnu kosu pre nego što:

A) naredi da sve krene ispočetka po hiljaditi put
B) zavali neki masnu foru i kao stidljivo se nasmeje podignutih ramena i desnom rukom prikrivajući taj smeh kao šiparica
C) zamahne da zavitla palicu u mom pravcu, pa stane, skine gitaru i sedne da ponovo programira bubnjara

Dvadesetog aprila su se u danu ugasili mnogi bendovi i stali bezbrojni projekti. Svaki višedecenijski san o nadoknađivanju svih mogućih izmaštanih muzičkih podviga je ostao bez struje. I dok Miško nije imao potrebu da sačeka alat da ogoli žicu i sve poveže pre nego što čvrsto zagrize rif, mi smo u njegovim sigurnim rukama uživali u vožnji i niko se nije brinuo da li će biti snage, svaki početak i svaki kraj je bio moguć.

„Znaš sad je to ozbiljna stvar, ipak je tu jedan Miško“ rekao mi je Filenc kada se Milamara pridružio Pepiju, Šijaku i nama dvojici u podrumu Ferijalnog saveza. Ono što je usledilo me više definisalo i izbaždarilo kao muzičara (i čoveka) nego bilo šta pre i dugo nakon tog perioda. Brda strugotine od palica dok se o kontra činelu u beskraj tesao Wild Flower, pa su svi sedali da mi ponešto pokažu i glume Miška. Devet meseci dan i noć, trideset nešto stvari – od PIL do Patti Smith i plebiscitom krunisana himna Children of the Revolution. Nema ko nije bio tu: i noćne patrole koje su ostajale da umesto izricanja upozorenja odsulšaju Brown Sugar i slučajni prolaznici i komšije željne mladosti.

Ko još može da učini da kad kao tinejdžer pomeneš Paris-Texas, pomisliš na njegovu verziju Ry Cooder-a sa pivskom flašom umesto slajda, a ne na Nastassju Kinski. Od tad pa na ovamo setim se fiće koji je išao samo uz pomoć šrafcigera uz Zabučje do studija. Setim se kako me je, kad smo se upoznali, pitao da li slušam Cobhama i snimio mi koncert Mahavishnu Orchestra, a ja sam bio nesiguran i u najjednostavnije swing fraze na početku žive verzije I know little koji smo spremali kao svetu tajnu (abakwa). Nikad je nismo odsvirali na koncertu, jer nije usavršena kako je to direktor od nas očekivao.

Setim se još i kako sam bio ponosan kad me na njegov nagovor bend pogledao na „Kako bubanj kaže“. Setim se i kako smo u sitne sate ferijalnom Lada Nivom razvezli bend posle svirke u Bajinoj Bašti, ostavili auto i bez reči prošetali gradom bez cilja i ja srećan nazad kući otišao peške jer je vredelo samo biti tu.

Dan nakon što smo čuli čuti tragičnu vest, razgovarao sam sa Sergejem. Od njega sam u šestom osnovne prvi put saznao da u gradu postoji neki Miško koji ubija gitaru i koji je živi muzički genije. Pričali smo o tome kako su sa Miškom stali svi  projekti, da bismo već u sledećoj rečenici, shavtiću to nakon razgovora, opet dogovorili još jedan novi projekat u vezi njega i koji bez njega ne bi bio moguć.

I ostalo je nešto nedovršeno u tom razgovoru, i mogao bih još toliko toga da kažem, ali sad već kao da negde čujem energično, jasno i kratko ono njegovo: „Aj’ daj znak“…

#milamarafest

Podeli

Related posts