Pozorišni bife (14)

Zaokružujući priču o bulajićevskoj eri titovoužičkog Narodnog pozorišta, kao što smo obećali, u ovom nastavku prenećemo vam razgovor sa jednim Zrenjanincem  rođenim u Titovom Užicu, glumcem u penziji koji je završio Užičku gimnaziju i koji je svoje prve korake u uspešnoj profesionalnoj karijeri napravio upravo na sceni našeg pozorišta. O tom vremenu i još ponekim stvarima jednog sunčanog majskog prepodneva razgovarao sam sa Prvoslavom Zakovskim – Zakom, šetajući centrom  Zrenjanina a kasnije odmarajući u jednoj prijatnoj poslastičarnici u kojoj se Zaka oseća domaćinski. Skoro svaka osoba koja malo duže pamti, da ne kažem starija ili približnih godina nama dvojici, srdačno se pozdravila sa mojim sagovornikom pitajući za zdravlje i sl. On je uz osmeh odgovarao: “Dok god se viđamo ovako znači da sam dobro.” No, da ne dužim, na moju molbu da mi prvo kaže  malo više o sebi i periodu odrastanja Zaka mi je spremno odgovorio:

– Ja sam rođen u Titovom Užicu 15. januara 1947. godine kao Prvoslav Zaković, od oca Tome, koji je rođen u Tetovu i majke Mare, rođene Užičanke, iz Turice, iz familije Ristović. Pošto se početkom pedesetih naveliko propagiralo stvaranje i uvećavanje  makedonske nacije u Jugoslaviji, moj otac je rešio da se deklariše kao Makedonac. Promenio je prezime u Zakovski. Tako sam i ja postao Zakovski. Interesantno je da imam familiju po očevoj liniji sa kojom sam u kontaktu, oni žive u Skoplju i prezivaju se Zakoski, bez slova “v”, pa mi kažu da ja imam bugarsko prezime. A još interesantnije je da sam preko njih saznao da se jedan moj stric još 1936. godine iz Tetova iselio u Egipat. Njegova ćerka, znači moja sestra (rođaka) koja danas živi u Maroku, zove se Vera Zaković. Upoznao sam je jednom prilikom u Skoplju. Pa ti sad gledaj kako je to kod nas!? Ime grada u kom sam rođen promenjeno je; ime zemlje u kojoj sam se rodio je promenjeno; prezime mi je otac promenio; sada su u Zrenjaninu počeli su sve više da pričaju kako će da promene ime u Petrograd, kako se jedno kratko vreme, između dva rata, grad i zvao. Aman, bre, ljudi, dokle više… ha, ha, ha… Ja nisam za tu promenu. Svojevremno sam i igrao Žarka Zrenjanina u jednoj predstavi. On je baš bio čestit čovek. Mislim da posle toliko vremena ne bi trebalo menjati ime grada, bar dok sam ja živ. Ako baš reše da ga menjaju onda je poštenije da se vrati Bečkerek ili Veliki Bečkerek, kako se najduže u svojoj istoriji zvao.

Koju osnovnu školu si pohađo?

-„Nada Matić“. Tada smo tu, u blizini, živeli, pa sam po rasporedu pripao u tu školu. Posle sam išao u Gimnaziju…

Kako si počeo da se interesuješ za pozorište, kako si počeo?

-Paaaa, bio sam član dramske sekcije u Užičkoj gimnaziji. Reditelj nam je bio Tomi Janić. Onda je, čini mi se, negde 1965. godine u Narodnom pozorištu igrana predstava “Šuma”, Ostrovskog, režirao je neki Rus, Šćećkin ili Šćućkin. U podeli je bio Milojko Topalović – Penda i on je odjednom, bez najave, otišo u Sombor. Tamo je ostao do penzije. Mene su zvali da ga zamenim, da uskočim umesto njega, tako sam počeo. Dobio sam i honorar, to je bila velika lova za mene u to vreme. Kasnije, posle jedno godinu dana, Raša Plaović je režirao „Koštanu“. Naravno, on je igrao Mitketa, to je ubedljivo najbolji Mitke ikada. A ja sam ih se baš nagledao…. Mira Peić je igrala Koštanu. E, Raša me uzeo u podelu i na njegovu preporuku, valjda je on Bulajiću rekao “Uzmi ovog malog, ovaj ti je dobar”, ja dobijem angažman. U znak zahvalnosti, pratio sam ga svaki dan posle proba do hotela “Palas”, gde je bio smešten. Stalno se žalio i psovao arhitektu zbog stepenica na Trgu. Ako nisi znao, Raša je po struci bio arhitekta. Stalno mi je ponavljao da tu nešto nije kako valja sa tim stepenicama… mada, on je već bio star u to vreme, pa mu je zbog toga najviše smetalo. Nisam završio gimnaziju u redovnom roku, nego sam privatno polagao ispite. Ono što je interesantno, u toj dramskoj sekciji igrao sam sa Milovanom Vitezovićem i, nećeš verovati, sa Ljubišom Ristićem.

Znam, čuo sam da je Ljubiša bio đak Užičke gimnazije, otac mu je bio vojno lice, major valjda, pa je službovao u to vreme u Krčagovu…

-Otac mu je bio velika “čivija” u vojsci, valjda bezbednjak, za celu vojnu oblast. Tu se oko dramske sekcije motao i Radomir Antić – Mačak, poznati pesnik, nije bio posebno zainteresovan ali se družio sa nama. Tomi ga nije uzeo u podelu. Ljuba Ršum je bio stariji od nas, on je bio maturant kad smo mi stigli u Gimnaziju, ali je i on dolazio na probe i nešto divanio sa Tomijem. Ja sam se, pored pozorišta, najviše interesovao za sport, ali ne za fudbal, nego za košarku. Pokušavao sam da treniram u „Raketi“, tada je Rako Subotić počinjao kao trener. Najbolji iz moje generacije bio je Milenko Subotić – Mišo Bilc. Bio sam opčinjen sa njim, kako je on igrao… tu su bili i malo stariji Cula Kovačević, Miki Pavićević, Žućo… on je igrao i rukomet i košarku, i u oba sporta je bio dobar. Igrao sam i sa braćom Janković. Bobana – Bleka i sad ponekad viđam na Zlatiboru, gde sam, zadnjih petnaestak godina, svake godine u avgustu po desetak dana sa ženom. Pa malo svratim i u Užice, ali to nije više ono… sve manje liči na onu varoš u kojoj sam ja rastao. Košarku je igrao i stariji Antić, ne onaj fudbaler, što je bio selektor fudbalske reprezantacije, nego njegov stariji brat, ne sećam se kako se zove…

Kako si se snašao u pozorištu, kako su te prihvatili?

-Odlično, igrao sam odmah u nekoliko predstava. Najviše sam se družio sa Tomislavom Pejčićem – Pećom. On je stariji malo od mene i već je bio pravi boem. Znao je da popije, da zagine, ali na probama i na predstavi uvek je bio prvi, čist ko suza… a posle štemaj dok možeš! Pravi gospodin, on me je i naučio nekim nepisanim pozorišnim pravilima, i na pozornici i van nje. Meni nije jasno kako se to danas ponašaju ovi mladi. Zna se od davnina da glumci imaju male plate i da piju na veresiju, na recku. Peća je bio takav, on do plate popije više od pola. Plata se onda primala u kancelariji, gore kod Anđelke, u plavoj koverti. Kad primi platu, on prvo ide u bife da izmiri dug, onda plati kiriju i ostalo što je eventualno dužan i onda, istog dana, ponovo pije na recku. Danas mi kažu da po tri-četiri meseca jure glumce, ne mogu da naplate. Ja sam uvek radio kao Peća: prvo se izmiri recka pa posle šta ostane.  Još bolje je bilo na ulici, na korzou. Pazi, ja mladi glumac… ti znaš da je na korzou svako imao svoje mesto, znalo se tačno ko gde stoji, s kim stoji… a devojke šetaju. Mi smo stajali preko puta “Auto-tehne”, preko puta onog mozaika, “Spomenice”, ima tu neki saobraćajni znak, ne znam koji je znak ali to je bilo naše mesto. Kad nemam večernju probu ili predstavu, znalo se, korzo je obavezan.

I kako si otišao, ti si kratko igrao, jednu ili dve sezone? Zašto si tako brzo napustio užičko pozorište?

-Imao sam ja tu moju, veliku ljubav, devojku… Ne bih sad o imenima, ona je ugledan lekar. Mi smo se zabavljali, ona je još išla u Gimnaziju, ali njeni su bili protiv. Šta će ti on, on je glumac, svi su oni… znaš već… i tako mi raskinemo. Ja onda iz besa, iz inata počnem da se tako… malo švaleram. Između ostalih, imao sam baš strasnu vezu sa jednom koleginicom koja je bila udata, imala je i malu decu. Ja onako… mlad, besan, raspojasan… nismo mi to ni krili, to se raščuje po varoši… Njen ti muž ne bude lenj, ode kod moje majke da joj se žali: “Znate, ja sam stariji, deca mala, to je samo strast…” I moja ti majka preko nekih njenih veza meni smesti poziv u vojsku. U novembru dobijem poziv da idem u Ogulin. Nemam pojma ni gde se nalazi Ogulin, nikad čuo. Tražim na karti, prvo sam gledao po Makedoniji, nekako mi ličilo na makedonsko ime. Jedva sam ga naš’o, skroz gore u Hrvatskoj… i tako, ogulim ja u Ogulinu godinu i po dana. Tad se vojska služila 18 meseci. Vratim se u leto ’1970. Šta ću sad? Moj kolega Nedeljko Neđo Pajević kaže: “Ajmo mi u Zrenjanin, čuo sam da imaju lepo pozorište a traže glumce, primaju četri ili pet”. Tako ti Neđo i ja dođemo u Zrenjanin, prime nas odmah, bez audicije, odmah počnemo da radimo, da igramo… i tako sam ti ja evo skoro pedeset godina u Zrenjaninu. Više sam Zrenjaninac nego Užičanin, Neđo je posle otišao u Pulu, pa posle je još menjao i na kraju se skrasio u Prištini, u Srpskoj drami, tamo je dočekao i penziju. On je puno stariji od mene, pre mene je otišao u penziju. Znam da je penzionerske dane proveo u Užicu.

Posle sam se ponovo viđao sa tom mojom, pravom devojkom. Ona je tad bila na fakultetu u Beogradu. Zrenjanin je blizu, ali… meni je četri-pet puta pisao njen brat, kaže… znaš, razumem ja vas, nju i tebe, ali roditelji hoće da je se odreknu, neće ta veza moći da se održi… I nekako sam je preboleo. Nije mi bilo lako. Znaš kakva su vremena bila tada, nije bilo telefona, ni fiksnog a kamoli mobilnog. Kad poželim da se javim majci… ni ona nije imala telefon, nego komšinka Milka. Dođem u pozorište kod šefa tehnike, u kamcelariju, pa ga zamolim da zovem kući. Onda zovem komšinku Milku da zove moju Maru a ja ću zvati za pola sata. Pa onda dođu neke kolege, pa oni zovu isto nekog svog, pa onda razgovaraju po pola sata… pa dok ja ponovo dođem na red. Šta da ti pričam…

Kasnije su u Zrenjanin došli Mihajlo Foro i Budimir Pešić. Ti si ih poznavao još iz Užica, igrao si sa njima…

-Sa Forom sam igrao u Užicu a sa Budom nisam. On je tada, dok sam ja bio u užičkom pozorištu, igrao sa Tomijem Janićem “Ulične svirače”, to je režirao Bulajić. To je bila neverovatno popularna predstava u celoj Jugoslaviji, mali ansambl, tri-četri glumca, oni su non-stop bili na turnejama. Dve-tri godine nisu igrali ništa drugo, samo su išli na put, igrali su i po inostranstvu sa tom predstavom. A Foro, Foro je bio spadalo, zajebant, neverovatan komičar. Tad smo igrali Đida, on je igrao Maksima, Maksu… stalno je dopisivao, improvizovao u svakoj predstavi po nešto novo, publika se valjala od smeha. Oni su prvo otišli u Mostar, samo jednu sezonu, i odmah sledeće godine su došli u Zrenjanin. Odmah su stavili na repertoar „Boška Buhu“, predstava se zvala “Legenda o Bošku Buhi”. Foro je igrao Buhu i u Užicu, i od tada je zrenjaninska publika njega primila. Obojica su bili tu do kraja, do penzije, sjajni ljudi i sjajne kolege. Na nesreću, obojicu sam ih ispratio na onaj svet. Foro je sahranjen u Hrtkovcima, gde se i rodio, a Buda je kremiran, na njegovu želju, urna je pohranjena u porodičnoj grobnici u Užicu. Nažalost, bio sam tu kad mu je ovde u Zrenjaninu umro sin, Saša, od srčanog udara. Buda je bio bolestan, teško se kretao, pa je Saša došao da ga pazi i doživeo je infarkt u kupatilu. Velika tragedija. Mlad čovek, dobar kao što mu je i otac bio. Buda je ubrzo posle toga i sam otišao gore, valjda sada imaju više vremena da se druže, jer nisu puno vremena provodili zajedno. Buda je bio ovde, a Sanja i Saša u Užicu. Stalno je pričao o njima, ode preko leta u Užice, bude s njima mesec-dva pa kad se vrati do zime samo priča o njima.

Puno je glumaca iz naših krajeva igralo u Vojvodini…

-Da, meni je to bilo čudno, i ne samo meni, ta neka veza između Zrenjanina i Vojvodine i Užica. Prvo su odavde svi hrlili u Užice a onda se odjednom promenilo. Puno je velikih, ozbiljnih imena igralo i nosilo repertoar po celoj Srbiji a postal su glumci u užičkom Narodnom pozorištu. Pa i Bulajić i njegova žena su iz Zrenjanina došli u Užice, čak je i majstor svetla iz Zrenjanina bio nekoliko godina u Užicu, posle se vratio, pa onaj šminker, Poštaš, je iz ovih krajeva. Kad pogledaš, samo u Somboru ih je bilo pet-šest, Predrag i Nada Nikolić, Penda, Sima Erčević, Petronje… onda ovde u Zrenjaninu igrali su Buda, Foro, Neđo Pajević, ja… Peća je otišo u Vršac, dok je on bio u Vršcu to je i ličilo na pozorište, nije bilo festivala na kome Peća nije dobio neku nagradu… nikome nije bilo jasno šta se to desilo, zbog čega su ti ljudi tako lako pušteni i kako oni opet imaju dobar ansambl, odakle niču ti ljudi… pa i danas ti imaš glumaca i glumaca koji su iz našeg kraja, ni iz jednog grada ih nema više.

Možeš li da mi kažeš još nekih detalja o Užicu iz tog vremena, čega se najčešće i najradije setiš?

-Uvek mi prvo padne na pamet korzo, to je bilo ono redovno… pa ako imaš devojku, onda idete da obiđete jedan krug na plaži, a nedeljom, kad imaš randevu, ideš u Velik park, skroz do one česme… pa onda igranke u Domu JNA, pa na Ferijalnom… Moja majka je radila u to vreme na Ferijalnom pa sam ja često bio tamo. Preko leta sam po ceo dan bio na plaži, skakali smo sa “trambuline”, a devojke gledaju. Dobro sam skakao, bilo je tu pravih majstora, Mijo Fiks, Slobo Kljaja… Eto, to su neke lepe stvari, mladost ko mladost. Sad se, eto, držim… Igram još dosta, često me zovu da igram ove starije… Nekad sam igrao ljubavnike. Znaš, ne volim da puno pričam o sebi. Zato sam i pristao da pričam s tobom o tim divnim ljudima, mojim kolegama, prijateljima… i puno pozdrava za moje Užičane.

Podeli

Related posts