Pozorišni bife (9)

Zaključujući priču o “zlatnim godinama titovoužičkog pozorišta”, koje bejahu pre pola veka, dužni smo da napomenemo da je “Lomača” te 1969. godine, kao i “Balada o luzitanskom strašilu”, na Susretima profesionalnih pozorišta “Joakim Vujić” pokupila glavne nagrade i još poneku*, što je samo još jedan od pokazatelja da se Pozorište u gradu na Đetinji od toga doba ubraja u značajne teatarske punktove u zemlji Srbiji, a posebno ispod Save i Dunava. Mnogima nije jasno, pa ni meni,  zašto “Lomača” nije bila uvrštena u selekciju za Sterijino pozorje?!  Ne obećavam, ali ću pokušati da od nekih čika koji pamte duže od mene, a ima ih još, da dobijem odgovor.                                                                                                                           

Početak sezone 1969/70. godine obeležile su dve interesantne premijere čiji naslovi, pogotovo imena autora, bi i danas probudili pažnju. Dana 27. novembra 1969. izveden je komad “Banović Strahinja” Borislava Mihajlovića – Mihiza koji je za isti dobio Sterijinu nagradu nekoliko godina ranije. Ovoga puta režira ga Milan Barić, scenograf je Velizar Srbljanović.

B. Mihajlović Mihiz: „Banović Strahinja“ (1969)

Samo sedam dana kasnije publika je imala priliku da vidi još jednu premijeru koja je dobila nagradu, doduše specijalnu, na Sterijinom pozorju za tekst tri godine ranije, to je bio “Krmeći kas” Aleksandra Popovića, koji je režirao Duško Rodić, scenograf ponovo Velizar Srbljanović. “Krmeći kas” će sledeće godine ponovo pokupiti skoro sve pozorišne nagrade** koje se dodeljuju u Srbiji što samo potvrđuje dominaciju Užičana u tom periodu, a posebno koliko je bila dalekosežna hrabrost Gojka Škora pre nekih petnaestak godina, o čemu smo već divanili na ovom mestu.                                                                                                           

A. Popović: „Krmeći kas“, B. Pešić, I. Bulajić, M. Foro (1969)

Svetska pozornica je te 1970. godine obilovala događajima koji će ostaviti traga u budućnosti. Na izborima u januaru marksista Salvador Aljende dobija relativnu većinu i postaje predsednik Čilea. Prvi put od početka “hladnog rata” sastaju se dvojica nemačkih premijera, dvojica Vilija, Brant – zapadni i Štof – istočni. Nemačka novinarka Urlike Majnhof, uz pomoć nekolicine levičara, iz zatvora oslobađa Andreasa Badera, poznatog po terorističkim akcijama, taj čin se označava kao početak “Frakcije crvene armije” (Rote Armee Fraktion) – RAF-a, koja će u narednim godinama počiniti nekoliko spektakulranih pljački banaka širom Nemačke, “ekspropijacija kapitala”, po njihovim tvrdnjama.

U oktobru je objavljeno da je Aleksandar Solženjicin dobio Nobelovu nagradu za književnost, primiće je 1974, nakon proterivanja iz SSSR-a. Nekoliko dana kasnije u Vankuveru se održava dobrotvorni koncert “Amchitka”, s prikupljenim sredstvima finansiraće se kampanja protiv nuklearne probe na istoimenom aleutskom ostrvu sledeće godine, ovaj događaj se definiše kao početak pokreta “Greenpeace”. Krajem novembra japanski pisac YukioMishima sa svojim pristalicama zauzima štab japanske vojske, pošto ne uspeva da pridobije veći broj sledbenika za svoje stavove, izvršava seppuku (kod nas je poznatiji termin harikiri).

U januaru te godine je premijerno prikazan kultni film Roberta Altmana “MASH” sa Donaldom Saterlendom i Eliotom Guldom u glavnim ulogama, koji iako zanemaren od kritike ostvaruje izuzetnu popularnost. Saterlend će još veću popularnost na ovim prostorima steći sa narednim filmom koji je premijeru imao iste godine u junu, naslov je “Kelly’s heroes”, reditelj je Brajan Haton, kod nas preveden kao “Zlato za odvažne”, glavnu ulogu igra Klint Istvud a pored njih igraju Teli Savales, najpopularniji filmski ćelavac posle Jula Brinera, Don Rikls i drugi. Ove ratne komedije su snimljene u istom maniru, istovetnim filmskim jezikom, iako se radnja odvija u različitim vremenskim periodima i na suprotnim stranama sveta – “MASH” za vreme korejskog, “Kelijevi heroji” za vreme Dugog svetskog rata. Kuriozitet ja da je film “Zlato za odvažne” snimljen u američko-jugoslovenskoj koprodukciji na lokacijama u Istri i Vojvodini (Beočin), za potrebe filma srušen je stari železnički most na Kolubari u Obrenovcu.

Što se filma tiče, kraj godine je obeležila premijera romantične, da ne kažemo patetične, drame “Love story” koja će oboriti sve dotadašnje rekorde u gledanosti odnosno ono što je za Holiwood najinteresantnije – u zaradi na blagajnama. Vezano za film, te godine je ceremonija dodele Oskara prvi put prenošena satelitom, za najbolji film je proglašen “Ponoćni kauboj” reditelja Džona Šlezingera. Dobio je tri Oskara (najbolji film, reditelj i scenario); nezaboravni Dastin Hofman i Džon Vojt su ostali kratkih rukava. Jednu statuetu “Zlatnog dečaka” više dobio je takođe legendarni “Buč Kasidi i Sandens Kid” (Robert Redfordi Pol Njumen). Za nas sa ovih prostora je bitno da je u užem izboru za najbolji strani film bila Bulajićeva “Bitka na Neretvi”.

Pol Makartni objavljuje da su se “Bitlsi” razišli i najavljuje solo karijeru kojom će ubrzo, manje/više uspešno, krenuti i ostali članovi “Buba” iz Liverpula. “Blek Sabat” objavljuje svoj prvi album, koji slovi za prvi hevi-metal, iako je isti loše prošao kod publike u septembru objavljuju “Paranoid”. S jeseni dve rock zvezde odlaze sa scene i sele se u legendu, u septembru u Londonu umire Džimi Hendriks, u novembru Dženis Džoplin u Los Anđelesu. Prva iole poznatija rock grupa, mada je to bio više jazz-rock, koja je svirala na ovim prostorima je “Krv, znoj i suze” (Blood, Sweat & Tears) u junu (Ljubljana, Zagreb i Beograd). Kroz maglu se sećam priče koju sam čuo od starijih da je najveći utisak ostavio pevač koji je nosio tesne kožne zvoncare.  Nakon SFRJ-ota odlaze u Bukurešt gde je koncert okončan neredima, bend nastavlja turneju u Poljskoj. U Meksiku održano Svetsko prvenstvo u fudbalu, Jugoslavija se nije kvalifikovala, u finalu: Brazil – Italija 4:1.                                                                                                               

Pored pomenutih koncerata Blood, Sweat & Tears, kojih se sećaju samo pioniri rock&rola, u Jugoslaviji se dešavalo puno toga, kako bi se kaz’lo, sve je više počinjalo da kuva. O tim događajima se pričalo poluglasno ili se šaputalo, sem u zvaničnim medijim koji su ih zdušno osuđivali.  Ono što me danas fascinira, prisećajući se tih vremena, ne znam za druge ali mi se čini da naši roditelji nisu glasno pričali o nepristojnim stvarima kao što je politika i ostali “kurvaluci”. Nas decu bi slali da se igramo napolju ili pričali šapatom. Molio bih čitaoce da me isprave ako nisam u pravu.                                                                                                       

Pa krenimo redom: na samom početku godine, dok je drug Tito na turneji po Africi (Tanzanija, Zambija, Etiopija,Kenija, Sudan, Egipat, Libija) od koje će najveću korist imati naši građevinari***, u Zagrebu se održava Deseta sednica CK SK Hrvatske na kojoj je zaključeno da je unitarizam opasniji od nacionalizma, što se kasnije uzima kao početak Hrvatskog proljeća, međ’ narodom poznatijeg kao MASPOK (skraćenica za Masovni pokret). Zvanično, cilj je veća autonomija Hrvatske u tadašnjoj SFRJ. Pokret u početku uživa podršku Saveza komunista Hrvatske, ali kad su videli da je “vrag odneo šalu”, s jeseni 1971. i masovnih okupljanjau Đakovu, a posle 21. sednice Predsedništva SKJ u  Karađorđevu, isti kadrovi sa indignacijom osuđuju MASPOK te hapse vodeće ličnosti (MikaTripalo, Savka Dapčević-Kučar…)  Period nakon sloma Proljeća se naziva „hrvatska šutnja„. Neki od ciljeva su, ipak, ostvareni u Ustavu iz 1974. koji SFRJ pretvara, de facto, u konfederaciju, samo građane niko nije obavestio, već im je i dalje pričao bajke o neraskidivom bratstvu i jedinstvu. Službeni stav prema MASPOK-u je u Hrvatskoj ostao negativan sve do 1989. godine i početka, nazovimo to demokratskim promenama. U tom periodu niko u Sloveniji i Hrvatskoj zvanično ne govori o separatizmu, ali kad malo razgrnete ili recimo razgovarate sa nekima koji se smatraju elitom imate osećaj da oni sebe doživljavaju superiornijim od ostatka SFRJ – imućniji su, imaju 70 odsto industrijske proizvodnje (jedna slovenačka firma je čak otvorila pogon u Austriji), glavnina prihoda od turizma i gastarbajtera ide u Hrvatsku, „nema više straha od etikete šoviniste“.

Hrvatsko proljeće

Prištinski univerzitet se te godine osamostaljuje od Beogradskog, 13. februara je održana osnivačka skupština a dva dana kasnije Svečana sednica Skupštine univerziteta; Milovanu Đilasu oduzet pasoš pred polazak na  putovanje u SAD – „Komunist“ tvrdi da je to jedinstven slučaj, ali pasoš je oduzet i pesniku Zlatku Tomičiću, kasnije i Veri Mihajlov, majci disidenta Mihajla (Đilasu pasoš vraćen tek 1987); početkom oktobra Tito putuje po zapadnoj Evropi (Belgija, Luksemburg, SR Nemačka), tom prilikom se potpisuje trogodišnji trgovački sporazum između EEZ (Evropske ekonomske zajednice) i SFRJ, prvi sporazum za nekom istočnom zemljom – glavna stavka je jugoslovenska govedina. A 3. novembra u Los Anđelesu umire bivši jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević. U istom mesecu se u štampi može pročitati da su glavni problemi prosperiteta cene pa se zamrzavaju na šest meseci a potrošački krediti se ograničavaju usled inflatornog pritiska. Savezna skupština od proleća ne uspeva da se dogovori okonovog petogodišnjeg plana, istovremeno nas opterećuju veliki troškovi odbrane, socijalnog staranja i ambicioznih kapitalnih investicija, rezultat suinflacija, deficit budžeta i platnog bilansa ali je zato benzin najjeftiniji u Evropi; u decembru  predsednik Tito pušta u saobraćaj autoput kroz Beograd (Mostarska petlja), most Gazela, Terazijski tunel,  otvorena i robna kuća u podzemnom  prolazu u Nušićevoj sa „Dragstorom” i čuvenim restoranom “Staklenac” koji će kasnije godinama biti omiljeno mesto za okupljanje “beogradskih Užičana”.

Godinu 1970. obeležio jei  početak emitovanja Studija B u Beogradu, prva radio-stanica van državnih medija, početak emitovanja serija “Naše malo misto” i “Ljubav na seoski način”. Ako nismo bili na fudbalskom, zato smo organizovali, bili domaćini, u Ljubljani svetskog prvenstva u košarci i prvi put postali svetski prvaci, što je prvi put da domaćin osvaja titulu; Krešimir Ćosić u timu sveta. Krajem marta u Beograduje održan prvi šahovski „meč stoleća”: SSSR protiv “ostatka sveta” (SSSR pobedio 20,5 prema 19,5); u oktobru je ponovo  Tivoli u Ljubljani domaćin svetkog prvenstva, ovoga puta u umetničkoj gimnastici, Miroslav Cerar osvaja zlatnu medalju u disciplini “konj sa hvataljkama“…                                                                              Što se tiče repertoara titovoužičkog Narodnog pozorišta, može se primetiti da je Jovan Bulajić veoma umešno vodio repertoarsku politiku po sistemu za svakoga po nešto, da svi budu zadovoljni. Kada se pogleda, promisli i analizira, može se uočiti nekoliko bitnih faktora koji su veoma važni za funkcionisanje neke institucije u kulturi a posebno pozorišta. Svako ko se profesionalno bavio funkcionisanjem pozorišta zna da je to jedna voma “skupa igračka” koja zahteva poprilična finansijska sredstva. Nema i ne postoji pozorište koje se samofinansira i ne postoji pozorišni glumac koji je zaradio neke velike novce. Čaki najveći pozorišni glumci, poput Lorensa Olivijea, Džona Gilguda, Ričarda Bartona, Inokentija Smoktunovskog, Tošira Mifunea… su morali (podvukao D. S.) da se okrenu filmu da bi stekli nekakav privilegovan status, eventualno zaradili neke novce, u zavisnosti od sistema u kome su živeli i stvarali.  Situacija u kojoj se nalazilo titovoužičko pozorište je bila, najblaže rečeno, blagonaklona za jednu takvu instituciju a Bulajić je to umeo da iskoristi. Danas, kada bi najvećim pozorišnim kućama u ovoj zemlji kazali da u jednoj godini treba da izvede osam  (slovima i brojem) premijera ubeđen sam da bi vam se u glavi zavrtelo kolika bi cifra bila predviđena u budžetu za programska sredstva. Kada na to dodate materijalne troškove i plate za zaposlene, dolazimo do astronomskih iznosa. Pomenuo sam ranije da je Pozorište u gradu na Đetinji imalo tridesetak glumaca a među njima nekoliko veoma poznatih i priznatih na ovim prostorima u to vreme. Dakle, te 1970. godine je izvedeno osam premijera, ali pored značajnih uspeha sa savremenim, svetskim trendovima orijentisanim repertoarom, uprava se iz nekih razloga okrenula prvenstveno klasičnim i popularnim naslovima koji su bili više usmereni ka publici i širokim narodnim masama, što se, verovatno, od njih i tražilo. Jer, znate, Bitef je Bitef, ali oni koji odlučuju koliko novaca ćete dobiti više vole da se publika smeje i zabavlja, eventualno pati nad sudbinama omiljenih likova iz NOB-a i drugih herojskih vremena, nego da joj se postavljaju pitanja ili ne daj Bože asocira na neke dileme, mada nije preporučljivo ni preterano narod provocirati na razmišljanje.                         

Sve u svemu, odmah na početku godine u januaru je bila premijera “Ženskog orkestra” po tekstu Žana Anuja, u režiji upravnika Jovana Bulajića. Te predstave se posebno sećam, verovatno zbog toga što je muzički saradnik, stručno se to zove korepetitor, bio Slavko Gajić, inače nastavnik muzičkog vaspitanja u Četvrtoj osnovnoj školi (kasnije “Braća Ječmenica”, danas ne znam kako se zove) u kojoj sam u to vreme pohađao sedmi razred, pa smo imali posebne pripreme za gledanje iste. Takođe se sećam da se “Ženski orkestar” dugo zadržao na repertoaru, verovatno je to jedna od najigranijih predstava, uz neke, neminovne zamene glumica (alternacije) koje su igrale. U februaru smo imali premijeru Nušićeve “Gospođe ministarke” u režiji Soje Jovanović, koja je u to vreme bila jedan odvodećih reditelja u SFRJ-otu.

B. Nušić: „Gospođa ministarka“, D Jović i M. Foro (1970)

Do kraja sezone 1969/70 Duško Rodić režira jednu komediju (Mark Gomoleti “Stjuardese”) i, naravno, jednu ratnu dramu (Vilis Hol “Bilo ih je sedam”). Zanimljivo je da je za početak sledeće sezone 1970/71, koja je naravno započeta 24. septembra, na tadašnji dan grada, odabran Držićev “Dundo Maroje” (reditelj Nebojša Komadina), a ne neki tekst vezan NOB, kako je to bilo uobičajeno ranijih godina. Do kraja kalendarske godine igrane su još tri premiejre, ukupno osam, dve u režiji Milana Barića (Ugo Beti  “Zločin na kozijem otoku” i Irvin Šo “Filip iJona”) i još jedna Bulajićeva (Andre Rusen “Mala koliba”).                                                                                                   

Za kraj ovog podsećanja na 1970. godinu mislim da je interesantno pomenuti imena glumaca od kojih će neki ubrzo otići iz Titovog Užica: Mihajlo Foro, Budimir Pešić, Lidija Bulajić, Desa Srbljanović, Dragan Mićalović  (otac Slobode Mićalović, kasnije dugogodišnji prvak Leskovačkog pozorišta), Miroslav Drobac, Danica Jović, Tomislav Jović, Tomislav Ilić… neki će još dugo “nositi” repertoar: Milutin Deda Nović, Jovan Jojić, Ana Križanec, Eva Tot, Tomislav Janić, Desa Bogdanović… neki polako stasavaju: Stojanka Grozdanović (kasnije, nakon udaje, Pejić), a neki te godine dolaze, kao što su Petar Lazić,  LazarPavlović… no o njima više u narednim pisanijama.

*Prvomajska nagrada udruženja dramskihumetnika SR Srbije; na V Susretima profesionalnih pozorišta SR Srbije JoakimVujić, u Šapcu: nagrada za najbolju predstavu, nagrada za najbolju režiju: ArsaJovanović, nagrada za najbolje kostime: Milica Aleksandrov.                                                                                                                     0

**Prvomajskanagrada udruženja dramskih umetnika SR Srbije – Dušan Rodić za režiju,Prvomajska pohvala Udruženja dramskih umetnika SR Srbije: Mihailo Foro za uloguTodora; VI Susreti profesionalnih pozorišta SR Srbije Joakim Vujić, Leskovac:nagrada za najbolju ulogu –  LidijaBulajić za ulogu Mileve, posebna nagrada za režiju – Dušan Rodić; Pozorišnasmotra (repriza VI Susreta profesionalnih pozorišta SR Srbije Joakim Vujić),Svetozarevo, nagrada žirija publike za najbolje glumačko ostvarenje  – Lidija Bulajić za ulogu Mileve.                                                                                            

***Od 8 -10. septembra se održava III konferencija Pokreta nesvrstanih u Lusaki, Zambija (beogradski Energoprojekt za107 dana izgradio konferencijsku dvoranu i 62 vile).

Podeli

Related posts