Rečnik normalnosti: MIRISI

Mogla sam tada imati pet ili šest godina: nosila sam crveni kaputić i teget čizmice, a na glavi sam imala crveno-belu kapu, pletenu, koja je izgledom podsećala na današnje fantomke. Ispod kape su virile moje uplašene oči, krupne, crvene, vodnjikave, danak sinoćnje povišene temperature. Tek što sam završila posetu Dečijem dispanzeru, mama me odlučno vodila, držeći me za ruku, u apoteku. Tako je rekla. Nisam tačno znala gde me vodi, ali po njenom zabrinutom izrazu lica, znala sam da je to neko jako važno mesto.

Sećam se, prilično precizno, svog prvog susreta sa apotekom. Moj osećaj, može se, bez preterivanja, opisati kao ulazak hodočasnika u sveti hram posle dugog puta ili kao naučnikovo ushićenje novim otkrićem nakon izvršenog ogleda.

Fotografija: Tijana Jevtić

To vam je ono kada zanemite, samo gledate i osećate. Sve je tu izgledalo uzvišeno. Od bleštavo bele svetlosti koja je osvetljavala ceo prostor, do belog mantila apotekarice koja se kretala iza blistavog stakla ispred lice moje mame. I tišina. Tišina je bila toliko jaka da ste je mogli čuti, povremeno prekinuta šapatom pacijenata i mirisi.. Miris čistoće. Miris čajeva. Miris lekova. Bila je to, bez preterivanja, ljubav na prvi miris. Mnogo godina kasnije, ispostavilo se, taj trenutak je bio odlučujući prilikom izbora mog životnog poziva.

Mirise vezujem za lepe, ali i one ne tako lepe momente iz mog života. Miris krofni me podseti na moju nanu Rašu, na detinjstvo provedeno na Borovoj Glavi, na kuhinju u prizemlju kuće u Jug Bogdanovoj ulici, na igranje lastiša i drugare iz ulice. Miris šlaga i čokolade na zimski sladoled iz poslastičarnice Zora, koji je bio deo ustaljenog rituala dok me nana vodila kod svoje frizerke na Aleksića most. Miris parfema Opijum na prvi poljubac. Miris jagoda na krišom kupljen i pojeden Rumenko u martu i na nepodeljen i brzinski popijen Fructalov sok. Miris votke na prvo pijanstvo. Miris proleća na beli i ljubičasti jorgovan u vrtu ispred kuće. Miris zemlje posle kiše na odlazak mog tate. Miris ustajalog letnjeg vazduha na sletanje auta sa puta.

Odavno već ne nailazim na te stare, dobro poznate mirise mog detinjstva. Novo vreme je donelo neke moderne, meni neprepoznatljive arome, a one opet stvaraju neke druge uspomene. Samo ponekad, veoma retko, dok koračam ulicom ili dok čekam u redu, dopliva odnekud neki jasan, prepoznatljiv miris i odvede me, na kratko, u vreme bezbrižnosti i iskrenih osmeha.

Možda će dunuti neki vetar, jak, nerazoran i rasterati ovaj dim, oblake, tminu. Osloboditi mirise slobode, života, vedrine. Mirise koji daju nadu, snagu i veru, da ima izlaza, da smo živi. Možda ću još jednom osetiti onaj pravi, prvi, jedini miris apoteke. Još verujem.

Podeli

Related posts