Tajna istorija Titovog Užica – Zmajevi protiv sveopšte lobotomije (1)

Kako smo prosvirali

Valjda su to bile godine nadahnuća, najbolje energije ili intro pred delimične razlaze i ko zna šta još. Prošli vek je u pitanju i sa zadovoljstvom povremeno naglasimo, svi mi iz bliskog okruženja, da dolazimo iz tog i da nam ovaj novi, bar u prvim decenijama, i nije baš po meri. Nekako je bez duše… Lažan i neotesan.

Sviralo se na svakom koraku. Istina, uz muziku smo rasli i sve prethodne godine. Ne bih potiskivao u drugi plan ni „Vreme sporta i razonode“. Najviše smo voleli rokenrol, ali su neki od nas, polusvesni i u pola noći mogli izdiktirati prvih jedanaest Osijeka, ili šampionski sastav Sarajeva, Dinama iz ‘82. Tako je bilo.

Vila Golija, pripreme pred igranku

Ali, do prvih bendova tekao je dug put. Neko je išao u muzičku školu, neko na uvce sam skidao omiljene stvari, što je bilo daleko teže u odnosu na podršku koju daju sva današnja pomagala. S druge strane, čini mi se da su lakše pravljeni dobri izbori. Imao si skromnu publikaciju željenih ritmova, ali si je imao. Nekoliko emisija na radiju, par na TV-u, par dobrih časopisa… Postojala su i kultna mesta, gde glavnu reč nisu vodile budale. A opet, nekim ljudima si verovao.

Do instrumenata se teže dolazilo, pa je pozajmica bila uobičajena pojava. Pa kako je sve počelo? Za tadašnje generacije van onih prvih primarnih socijalizacija i učenja kulture unutar porodice uz omiljene interpretatore roditelja, nova iskustva se stiču u vrtiću ili zabavištu. A i tamo si morao imati sreće da učiteljica ne izvodi neke burgije. Danas ne znam šta im puštaju u zabavištu, vrtiću, ili par godina kasnije, ali se odlično sećam da su nama, već u drugom osnovne, na igrankama u vili „Golija“ na Zlatiboru, bili glavni Bitlsi. Velike zasluge je imao Bato Lojanica, omiljeni nastavnik fizičkog, veliki laf, animator i šaljivdžija. Bata su svi voleli. Da nije bilo njega na tim đačkim predasima, verujem da bi sve bilo drugačije.

Do prvog ozbiljnijeg pevanja, mi smo ustvari došli preko plesa. Glavne stvari su bile Girl, Michelle, Hey Jude, a od bržih, za letenje po sali, Twist And Shout i Let’s Twist Again od Čabi Čekera. Prvo bi išle brže, pa onda u finišu večeri, “fatalni” ples, kad srce kuca bim, bam, bam…A nije mnogo prošlo od okretnih igara, do “svetla podijuma” i nastupa pred nekim malim osmesima. Igrankama bi prethodio zabavni program sa skečevima i pevanjem, pa ni tu nismo dangubili. Dve pesme su upucane u sobama i tokom šetnji do zlatiborskog spomenika, a propraćeni nama jako bitnim aplauzom, otpevali smo Azrinu Fa, fa ,fa… Hrabro ili polusvesno za taj uzrast. U rezervi je bila Malena od Idola. Pevali su (tim redom na fotografiji) Zoki Milojević, Mikača, Peđa, Gidra i ja.

Ta Golija mi je bila veoma bitna u životu. Nekako draža od Bečića, iako sam i tamo redovno išao. Valjda zato što se sve dešavalo na manjem prostoru, u većoj gužvi i dinamici. I u sedam (letećih) u odnosu na dvanaest dana. Povremeno me nervirala i večnost na plaži, gde su nas čvarili do besvesti, kako bi se vratili što crnji, i time valjda pokazali roditeljima kako nam je bilo lepo!?! Nervirao me i onaj bakin kolač, suv k’o potpala. Tako je bilo dok nismo malo odrasli i dočepali se Naftagasa. I piva.

Igranke su bile glavne, ali i potencijalno najopasnija sankcija. Oni koji su brinuli o nama, slali su jasne signale – predupredite budalesanja, da ne bi bilo otkazano. Slično bi bilo i tokom letovanja. Tamo je nad glavom visio omiljeni MOC. I kezio se. A i za njega je važilo, ko nije dobar, neće biti modar, ali će da visi i ostane u paviljonu, dok sa par stotina metara udaljene terase, trešti. I pred taj naš mali izlazak usledile bi svakakve menjaže garderobe, na glavu bi se svašta stavljalo, a želatina je uvek falilo, jer se trošio “za sve pare”. Bar bi polovina klinaca izgledala karamelisano. Zvonila bi šminka do neprepoznatljivosti, prosipale kreacije, uz dominaciju malih čudesa. A tek omiljeni maskenbali… Pa oni su bili trud, energija, talenat, umešnost, i najviše iskrenost, opredmećena u dečjoj kreativnosti… Zabavi zajapurenih i mokrih do gole kože, koje ni sto peškira ne bi osušilo u poslednjim trenucima večeri. Uglavnom pognutih glava bi odlazili na spavanje jer uvek je falilo bar još pola sata, dve stvari, ma makar deset minuta…

I danas, ponekad čujem zvuke skijaških cipela, koje tuku po mermeru hola, onom klizavom stepeništu… Dežurnog koji preko razglasa poziva Dragana Stojkovića da siđe na recepciju jer ima telefonski poziv… Vidim i eurokrem i u njega zabodene grisine, i jupi ili koktu kojima smo se nalivali… I mirise soba, i nama tada velike sale dnevnog boravka, gde smo se hranili, a koju bi uveče pretvarali u savršeni podijum za ples i sviđanja.
nastaviće se…

Podeli

Related posts