Užice nekad i sad: Platon vs Internet

Internet se danas u savremenim demokratskim državama smatra kao neotuđivo ljudsko pravo. Države sa besplatnim Internetom za stanovništvo i turiste se smatraju za nejdemokratskije, a samo totalitarni režimi svojim stanovnicima onemogućavaju korišćenje socijalnih mreža ili slobodnih pretraživača. Da je Užice devedesetih bilo mentalno najbliže Kini svedoči i ova istorijska drama u tri čina.

UVOD:

Internet se u SAD pojavio već krajem 60-tih, ali probija sve svetske barijere i postaje onakav kako ga i sada znamo eksplozivne 1989. godine pojavom World Wide Weba (www), http protokola, hipertext jezika (html), prvog web brauzera i prvog pretraživača (search engine). U trenutku kada svet ubacivanjem u petu brzinu ulazi u Treću industrijsku revoluciju, stanovništvo Srbije se priprema da u narednoj deceniji jede korenje!

I tek kada smo pojeli svo korenje (nešto slično i danas jedemo), 28. februara 1996. se na BU ostvaruju prve Internet konekcije, a nekoliko se meseci kasnije u Beogradu pojavljuju i prvi privatni provajderi koji omogućavaju konekciju običnim smrtnicima. Međutim, užički Internet korisnici će u njemu uživati tek nekoliko godina nakon promenom režima. Jedan od razloga zašto je tako bilo objašnjava i ova istorijska drama.

MESTO:

Velika zgrada užičkog javnog preduzeća „Vesti“, nekada izdavačkog i radijskog giganta, čiji su se uticaji prostirali na daleko (srednji talasi su se čuli i do Splita, novinske tekstove su citirali mnogi u zemlji, a ovde su se štampale čak i biblije za ogromno Poljsko tržište). U tom trenutku, u već oslabljenim Vestima, sprat iznad je osvojio SPS, a sprat ispod otcepljeno štamparsko preduzeće „Rujno“. Ono što je ostalo su dug hodnik sa direktorskim kancelarijama, kadrovsko, finansije i marketing u kojima rade osobe koje se takoreći ne čuju, zatim proširenje sa često bučnim bifeom (zna da bude i rakije, naročito pred kraj radnog vremena), pa opet dug hodnik sa novinarskim i studijskim kancelarijama uvek punim gostiju.

VREME:

Godina 1997, kada smo Internet u proseku „gledali“ 10.000 puta sporije nego danas (tada 9,6 kbps, danas 100 Mbps).

LICA:

  • Slobodan Murić – renomirani novinar starog kova.
  • Platon (zbog zaštite integritetaličnosti ovde mu stavljam njegovo konspirativno ime, ali svaka mu je k’o Sokratova) – direktor užičke podružnice javnog preduzeća Telekom i jedan od najvećih kadrova i kadrovika (onaj koji misli o kadrovima) Miloševićevog SPS-a.
  • Shone i Ćole – reprezentativni kadrovi privatnog preduzeća Multisoft, zakupca 2 kancelarije u zgradi Vesti (prim.aut: ne mogu se razdvojiti kao što ne mogu ni Bim i Bum). 
  • Statisti – Cicko, Fipa, Jare, Vito, Dule, Dusa, tetka Mara, novinarka 1, novinarka 2 inovinarka 3

Scena1:

Negde oko 10 pre podne, „direktorska“ kancelarija Multisofta, 4 upaljena monitora, nastolu razbacano nekoliko grafičkih, mrežnih i jedna zvučan kartica, par razmontiranih kućišta i gomila kablova i kablića, kartonske kutije po uglovima kancelarije. Shone i Ćole upravo piju kafu koju im je donela tetka Mara, na jednoj šolji Ajnštajn sa isplaženim jezikom, na drugoj natpis „Sledeće doba u ovo vreme bićemo milioneri“. U tom trenutku neko kucana vrata i ne čekajući da mu se odgovori, ulazi unutra. Pored Multisoftovaca seda Slobo Murić, doajen užičkog novinarstva. Iako najstariji od svih novinara, i dalje je u trendu, i sa komunalnim problemima, i sa politikom, i sa kafenisanjem, smehom i cirkom. Ni u čemu ne zaostaje. U stvari, jedan je od onih koji vuku napred.

Murić: Gde ste momci? Propustili ste jutarnju kod Mare.

Ćole: Ma, ja ne mogu da pijem treći, a Shone šesti dan za redom. Dosta je za ovu nedelju. Šta ima kod Vas? (prim. autora: Murić je, pored tetka Mare, bio jedini u zgradi kome su Multisoftovci persirali iz stvarnog poštovanja)

Murić: Moram do popodne da završim tekst o pošti jer se sutra štampaju Vesti. I zbog toga, za pola sata, još jednom idem do Platona na razgovor. Pa, da vas pitam, ima li nesto iz vaše struke što biste ga pitali? U vezi komunikacija, Interneta, kvaliteta telefonskih linija, otkud znam šta, ja znam da ga pitam samo oko zapošljavanja i slanja pisama. Ima li nešto novo kod vas, a da mislite da je važno?

Shone: Ima jedno baš važno pitanje u vezi sa Internetom. Ako hoćete da pokušamo da Vam objasnimo?

Murić potvrdno klima s osmehom, a Shone nastavlja kao da nije ni čekao odgovor. Ali polako, razgovetno, sa pauzama između rečenica, da bi ovaj sve lakše upio.

Shone: Mi koristimo Internet uz pomoć posrednika – to se sada moderno kaže provajdera… Provajderi nam isporučuju Internet… baš kao što EPS isporučuje struju… I račun za isporučeni Internet zavisi isključivo od vremena provedenom na Internetu… (prim.aut: danas se ne računa vreme nego protok) Na primer, naš provajder je privatna firma Sezampro. Mi ih zovnemo telefonom, okrenemo 011 i tako dalje. I danas ćemo, recimo, biti na Internetu jedno dva-tri sata.

Murić: Pa što brate toliko visite na Internetu? Znam da tamo ima svašta, ali zar vam treba toliko vremena da čitate tekstove i gledate slike? Koliko tekstova za to vreme i fotografija možete da vidite?

Ćole: Da bi Vas uputili na ono što od Vas očekujemo da pitate Platona, moramo Vam pokazati na primeru.

Ćole kliknu na jednu od ikona Windowsa i nekoliko sekundi kasnije zapišta modem. Primedba autora: zbog mlađih čitalaca, modem (skraćenica od modulator-demodulator) je računarski uređaj za komunikacju između računara. Korišćen je u osvit računarskih komunikacija, a zvučao je kao u filmu ispod (zbog stresa i trauma iz mladosti, ovaj se zvuk ne preporučuje starijim čitaocima).

za one sentimentalne, nudimo 10 sati kvalitetnog dial-up zvuka

Nakon tridesetak sekudi koji su protekli u stravičnom pištanju (u stvari, korisnik uživo sluša komunikaciju između računara), na ekranu se stidljivo započnu pojavljivati slova, a negde još 30-tak sekundi kasnije u gornjem levom uglu znak B92, a zatim i prvi obrisi fotografija na ekranu (opet primedba autora: na svim Multisoftovim računarima default web stranica je bila ili Multisoftova stranica ili stranica B92).

Ćole: E sad, vidite. Zvali smo Beograd telefonom, a sada otvaramo neku od stranica… I kao što vidite, brzine modema su tako male da možete da popušite cigaretu dok se ne učita jedna strana sajta. Ako hoćemo da čitamo vesti i da se informišemo o svemu, prođe nam najmanje sat-dva.

Shone: I sad primenjujemo ovaj fazon. Dok se učitava nova stranica na jednom računaru, mizajedno čitamo drugu, već učitanu stranicu, na drugom računaru. Šta ste Vimislili, zašto smo kupili kancelarijske stolice sa ovako dobrim točkićima (svatrojica se slatko nasmejaše).

Ćole: A kada hoćemo samo da se informišemo, a bez uživanja, onda u brauzeru, ovom programu za pregled Interneta, isključimo učitavanje fotografija… Onda se tekstovi brže učitaju… Vidite, sada nema slika, ali tekst brže stigne… Sve u svemu, u Internetu još uvek ne uživamo. Iako imamo najbrže modeme.

Murić: Mislim da sam razumeo vašu priču. A šta bih ja mogao da pitam Platona u vezi toga?

Shone: Pa vidite, nijenama problem što Internet plaćamo po satu, kupili smo i najbrže i najskuplje modeme, sve bi dali za kvalitetnu komunikaciju. Ali nerviramo se što moramo još za sve ove sate da plaćamo i međugradske razgovore. Znači, svaki dan plaćamo par sati poziva sa Beogradom našoj pošti (Telekomu) i još par sati Interneta našem provajderu. Još veći problem imamo kada ažuriramo naš sajt jer je slanje podataka na Internet (prim. aut. – upload) još sporije nego otvaranje web stranica (download). Ispade da je posedovanje Internet sajta, a znate da smo prva firma koja ga je otvorila u Zlatiboskom okrugu, veoma skupa igračka. Za sada možda i nepotrebna.

Ćole: Možete li Vi da pitate Platona, da nisu možda razmišljali o ideji da oni postanu Internet posrednici, u stvari recite Vi njemu provajderi, a ne posrednici, da vidi da ste se dobro pripremili. Jer na taj način bi mi u Užicu okretali broj lokalnog posrednika na 031, on bi se prespojio na broj njihovog glavnog posrednika u Beogradu, ali bez troška za krajnjeg korisnika. S obzirom na sve kapacitete javnog preduzeća oni to mogu odlično uraditi, organizovati, uvesti, obučiti, šta već. I svi bi bili zadovoljni. Znači, bili bi najveći provajderi, mogli bi dobro da zarade i sa nižim cenama posredovanja, što znači da bi mogli bi da spuste cenu i po satu korišćenja Interneta, a da se još i svim korisnicima telefonski razgovori računaju kao u lokalu, zar ne.

Murić: Meni se čini da je to odlična ideja. Da ne bih zaboravio vaše ideje, bolje da odem do njega što pre, pa se vidimo kasnije.

Scena 2:

Platonova kancelarija u pošti. Sve čisto, kao kod direktora javnog preduzeća. Na stolu rokovnik, par fotografija, na drugom sa strane faks mašina. U kancelariji nema računara, pa onda ni Windowsa, Worda, Excela, naravno ni Interneta (mada pouzdano znamo da njegove kolege u drugim kancelarijama već uveliko koriste Internet i, srećom po zaposlene u kancelarijama državnih ustanova, ne plaćaju međugradske pozive). Za diraktorskim stolom sedi Platon, a za staklenim konferencijskim stolom sedi Murić sa uključenim diktafonom. I na jednom i na drugom stolu pune piksle i prazne kafene šoljice i rakijske čašice. Vidi se da su skoro pa završili interview.

Murić: Direktore, samo da Vas pitam još jedno ili dva pitanja u vezi Interneta.

Scena 3:

Bife, baš u sredini firme. Centralno mesto okupljanja u Vestima. Nekoliko minuta do 3 popodne. Za jednim stolom Dusa i Dule zabavljaju nekoliko novinarki i tetka Maru, već pomalo umornu od služenja. Za najdužim stolom u bifeu sede sportski urednik Cicko, direktor Fipa, novinar Jare, još jedan privatni zakupac kancelarije Vito, i već pomenuti Shone i Ćole. Na stolu nepregledna gomila čašica pa i nije čudo zašto su tako nasmejani i bučni. U tom trenutku se iz mračnog hodnika pojavljuje Slobo Murić koji već i pre nego što će ući u bife, od tetka Mare naručuje piće za celu kafanu. Zatim privlači stolicu i seda za najveseliji sto.

Shone & Ćole (ne čekajući da se Murić ni propisno raskomoti): Šta je bilo kod Platona? Šta kaže za Internet?

Murić iz sakoa vadi diktafon, premotava pa stane da čuje dokle je premotao, pa opet premotava, i premotava, najzad se čuje poslednja reč urečenici „Internet“. Svi za stolom se ućute, malo nagnu ka diktafonu i načulje uši.

Platon (malo izobličen glas sa diktafona): Šta ti je Slobo da i ti nasedaš na te gluposti. Znaš li ti kolikoje do sada pronalazaka ostalo neiskorišćeno. Pojeo ih mrak jer su bile gluposti, gubljenje vremena, bacanje para. Zapamti ovo što ti kažem, pa ćeš mi biti svedok, ako bude trebalo u bliskom XXI veku: Internet ti je samo prolazna američka moda. I ništa više.

P.S. Naš dragi prijatelj Slobo Murić, na našu veliku žalost, ovoj gluposti neće više moći da svedoči, ali ako Platon insistira, mi bi rado.

EPILOG:

Uprkos „užičkoj vezi“ iz borda direktora (Lučić i Simić), Telekom nam je ADSL konekciju po ceni lokalnog razgovora ponudio tek početkom 2007. Tadašnja je velika ponuda slabog kvaliteta u proseku omogućavala brzinu od 128 kbps (modemske, wireless, kablovske ili ADSL konekcije provajdera VeratNet, PTT, Neobee, Sezampro,Control Point, SBB, Telekom), što danas deluje smešno za 1.000 puta brži 4G.

Podeli

Related posts