ZAGORKA GOLUBOVIĆ: U zemlji odmornih mozgova

Zagorka Golubović (1930 – 2019) živela je u Beogradu od 1933, gde je završila celokupno školovanje. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu, radila kao profesor u gimnaziji u Zemunu i u Beogradu (1952–1954), bila urednik u Izdavačkom preduzeću „Rad“, izabrana za asistenta na Filozofskom fakultetu 1957, gde je ostala do 1975. u zvanju vanrednog profesora.

U januara 1975. suspendovana je od strane Skupštine SR Srbije. Do 1981. nije imala zaposlenje u Jugoslaviji, ali je u međuvremenu predavala kao gostujući profesor u Švedskoj,  Engleskoj i SAD. Od 1981. radial je  kao naučni savetnik u Institutu za društvene  nauke, koji je tada uključen u Beogradski univerzitet (isključen 1998). Vratila se na Filozofski fakultet 1991, gde je, kao redovni profesor, do 1996. godine predavala sociokulturnu antropologiju. Bila je zaposlena u Institutu za filozofiju i  društvenu teoriju u Beogradu.

Uređivala je časopise Gledišta, Sociologija i filozofija; bila član Saveta Praksisa,  kao i član redakcije Praxis International. Bila je član Upravnog odbora Jugoslovenskog udruženja za filozofiju i sociologiju, predsednik Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije. Učestvovala je  na mnogim međunarodnim konferencijama u Francuskoj, Engleskoj, Švedskoj, SAD i na međunarodnim kongresima sociologije.  Objavila je više od deset knjiga, kao i više priloga u zbornicima u inostranstvu.

U okviru projekta „Politika i svakodnevni život“ sa grupom saradnika pokrenula je niz istraživanja koja su imala za cilj da utvrde šta se u srpskom društvu promenilo posle 2000. godine. Posle tri ciklusa istraživanja, 2001, 2003 i 2006. godine, u kojima je akcenat bio na politici, ekonomiji i privatizaicji, 2009. godine vrednosna usmerenja građana posle petooktobarskih promena analizirana su iz ugla kulture koja je u procesu tranzicije nesumnjivo marginalizovana. To je bio jedan od povoda za razgovor sa Zagorokom Golubović u januaru 2011. godine u njenom skromnom stanu u Beogradu. Taj povod ni danas nije manje aktuelan.

Ako vaša nedavna istraživanja publikovana u knjizi Kultura ipreobražaj Srbije pokazuju da većina građana Srbije misli da se može živeti bez kulture, kao i da kulturu doživljavaju kao „ekskluzivnost dokonih“, onda je više nego jasno da se ovde sa fundamentima individulanog i društvenog života nešto dramatično događa.  U kojoj meri je dominantan trend na globalnom planu uticao na definisanje pojma kulture u Srbiji?

– Ako se pretpostavi da je dominantni trend na globalnom planu vulgarizovano kapitalističko potrošačko društvo, postaje jasna aktuelnost misli Eriha Froma da je „važnije imati nego biti“. U masovnom potrošačkom društvu ljudi grade svoj identitet i imidž o sebi gomilanjem skupe i moderne robe, nekretnina i kapitala – jer tako stiču istaknuto mesto u društvu. Suprotno epohi prosvetiteljstva, kada se ugled sticao „radom na sebi“ i razvojem svojih „rasudnih moći“, kao i drugih vlastitih kapaciteta, a društvo se rukovodilo racionalnom logikom razvoja opšteg dobra, danas neoliberalna ideologija priznaje samo „ekonomsku racionalnost samoregulišućeg tržišta“ i utilitarne vrednosti, u smislu: korisno je ono što radi, odnosno što donosi individualnu dobit.

Kultura je danas i u našem društvu krajnje marginalizovana, čak i na državnom nivou ne shvata se uloga kulture kao „načina života“, shvata se da kultura može da čeka, dok ne „stvorimo jaku ekonomiju“. To je većinski stav građana koje smo ispitivali kvalitativnom analizom u deset gradova u Srbiji 2009. godine u okviru projekta „Politika i svakodnevni život“. Komercijalizovana opšta kultura je na nižem rangu od komercijalizovanog sporta, koji država obilato finansira i u vreme teške krize i pomoću sportskih uspeha nastoji da stekne ugled u svetu. Međutim, nema para za podršku novim kulturnim sadržajima i inicijativama, jer, kako se kaže, „narod neće to da gleda, nije po ukusu većine, kao estradna, turbo-folk (Pink) kultura“.  Niko se odgovoran ne pita: kako se stvara ukus i zašto treba stvarati alternativne programe kulture, bez kojih se ne mogu menjati „potrošački ukusi“.

Koliki je udeo državne politike na interesovanje za populističke i zabavne sadržaje kao svojevrsne kulturne surogate u Srbiji?

– Naša država lako prihvata ono što dolazi iz inostranstva, uključujući i devastaciju kulture: preko digitalnih medija iz inostranstva nas bombarduju sve besmislenijim serijama rijaliti šoua – Veliki brat, Farma, Survivor, a najavljuju i druge. Znači da je u interesu i državne uprave podržavanje njihove popularizacije, koja je „isprazna zabava“, jer ne samo da odvraća građane od stvarnih životnih pitanja, smanjujući tenzije, već značajno smanjuje mentalne kapacitete i sposobnost građana da razumeju stvarnost u kojoj žive – bežeći umesto toga u virtuelnu realnost. A to vlastima olakšava posao, budući da nisu u stanju, ili nisu voljni, da se uhvate u koštac sa sve težim političkim, ekonomskim i socijalnim problemima. Međutim, to nailazi na veliku podršku i većinskog dela populacije, jer i njima pomaže da bežeći od stvarnosti zaborave na teškoće u svakodnevnom životu, da se „opuste“, kako to kažu ispitanici iz našeg istraživanja, da „odmore mozak od svakodnevnih briga“ i da,bar u tim trenucima, poveruju da i oni učestvuju u tom drugom životu, koji za njih proizvode i serviraju masovni mediji. Tome značajno ide na ruku i sve niži nivo obrazovanja: raste nepismenost, mladi uopšte ne čitaju, rečnik je strašno osiromašen, a školski programi su vrlo suženi. Naravno, vlada velika konfuzijau pogledu sistema vrednosti i potpuni poremećaj normalnih merila ponašanja.

U uslovima života koji nameće neoliberalna politika, dakle, u okolnistima ekstremnog ekonomizma, kada je socijalnu logiku podređenu principima pravednosti zamenila ekonomska logika koja se zasniva na konkurenciji i efikasnosti, kolika je šansa „emancipatorskih pokreta“?

– Što dublje zapadamo u zamke potrošačkog društva, svodeći sreću na stalnu trku u konkurenciji za kupovanjem i nagomilavanjem čak i nepotrebnih stvari, sve je manje impulsa za emancipatorskim pokretima, jer se ljudi otuđuju od svojih stvarnih potreba u korist „veštačkih potreba“.

Koje su krajnje konsekvence prilagođavanja postojećoj stvarnosti kao uzornom načinu mišljenja i življenja?

– Misaoni koncepti koji se samo prilagođavaju postojećoj stvarnosti, ali i oni koji se zasnivaju na prevaziđenoj tradiciji prošlosti, u principu su konzervativni. Oni odbacuju usmerenost ka budućnosti i obezvređuju alternative, kao utopijske/neostvarive apstrakcije. A bez „pogleda u budućnost“ ne mogu se nazreti alternative kao mogućnosti za promenu datog establišmenta predviđanjem onog što je poželjno i što može unaprediti svakodnevni i društveni život.

U knjizi Pouke i dileme minulog veka pišete da izbegavanje moralnih pitanja, između ostalog, nastaje zbog  izbegavanja utopijske perspektive.

– Tačno je da je danas opšti trend izbegavanje svake utopijske perspektive, a to, u stvari, označava odbacivanje moralnih principa i vizija budućnosti. Kako kaže Zigmunt Bauman, „utopija relativizuje sadašnjost utirući put za kritički stav i kritičku aktivnost“, da bi se išlo u susret budućnosti i postavljalo pitanje „šta mogu da činim i čemu mogu da se nadam“ (Kant). Zatvoreni um ostaje uvek u tesnim okvirima sadašnjice, a često sklizne u „zlatnu, herojsku prošlost“, neizbežno stagnirajući i zaustavljajući društveni razvitak, a kada su u pitanju pojedinci, osiromašujući razvoj njihovih stvaralačkih kapaciteta. „Zatvoreno društvo“ teško može izbeći krizu – kada propadanje zamenjuje rast, ukoliko se stanovništvo pasivno miri sa„sudbinom“, koja „ne zavisi od njih“, i ne tražeći izlaza otkrivanjem zapretenih mogućnosti i revalorizovanjem univerzalnih moralnih principa: slobode, socijalne pravde, smanjenje siromaštva i jačanja solidarnosti, koje postmoderno društvo uporno negira; a srbijansko društvo danas slepo sledi taj trend.

Negira se utopija u smislu nade, perspektive.

– U smislu otkrivanja mogućnosti. A da biste otkrivali mogućnosti, vi morate da imate nadu da neka mogućnost može postojati, a ne samo ovo što je pred nama. U našem mentalitetu je da mi nismo filozofski nastrojeni. A šta to znači? Ne da poznajemo filozofiju u smislu ko je Ruso, a ko Hegel, nego da umemo da mislimo, da rasuđujemo. Ja sam to učila moje studente, a ne da mi odverglaju napamet šta sam ispričala na času ili šta su pročitali u knjizi. Nismo filozofski orijentisan narod, za razliku od, recimo, Čeha i Poljaka. Nije čudo da su prve demokratske promene na tom prostoru napravljene, da je, na primer, u Poljskoj stvoren 1981. pokret „Solidarnost“ od deset miliona ljudi kao otpor takozvanom realnom socijalizmu.

Neposredno posle Drugog svetskog rata u knjizi  Dijalektika prosvećenosti Adorno i Horkhajmer ukazali su na činjenicu da je prosvetiteljska utopija, koja je dvesta godina usmeravala svet putem progresa, pretrpela slom.

– Adorno i Horkhajmer su vrlo rano predvideli početak sloma prosvetiteljstva, ali verovatno nisu mogli ni da pretpostave do kakvih će krajnosti doći antiprosvetiteljstvo i potpuno odbacivanje utopijske perspektive, kao stvaralačkog impulsa za razvoj novog i kontinuiranog napretka.

Može li čovek „bekstvom od slobode“ spasti svoj mir i relativnu sigurnost svakodnevice, bez lične odgovornosti?

– „Bekstvo od slobode“ je karakteristično za ljude koji nemaju vere i samopouzdanja i koji ne shvataju da odbacujući princip slobode, kao osnovno svojstvo ljudskosti – budući da nastanak čoveka i ovladavanje slobodom i samodelatnošću idu uporedo – beže od odgovornosti bilo za ratove u kojima prinudno ili dobrovoljno učestvuju, za porast  siromaštva i bede sve većeg broja ljudi usvetu i kod nas, za razvoj netolerancije i nasilja. Oni se tako zavaravaju prividnim mirom (jer sloboda izaziva nemir i rizik) i sigurnošću, dok, ustvari, sve dublje tonu u mrtvilo pukog preživljavanja, padajući u depresiju i apatiju. Jer biće čoveka se određuje: slobodom, odgovornošću i delovanjem u cilju napretka. Zato bez poštovanja načela Francuske revolucije: sloboda –jednakost – bratstvo/solidarnost, ne može uspeti nijedan društveni pokret. Ali ljudi očekuju da im slobodu „neko da“, ne shvatajući da se sloboda mora osvajati, a drugi je mogu samo uskraćivati. Međutim, nije dovoljna „negativna sloboda – sloboda od“ – kako se najčešće definiše u ustavima kao odbrana od represije; neophodno je razviti sposobnost da se praktikuje „sloboda za“ ostvarenje pozitivnih ciljeva, koji će omogućavati razvoj novog kvaliteta života. U tome se razlikuje „podanik“, koji traži samo zaštitu od države, od„građanina“, koji uzima inicijativu da menja postojeće uslove života praksom „građanske participacije“.

Ušli smo u doba kompleksnosti, ne znajući da li će ta kompleksnost biti progres ili hendikep, kaže Žan Mari Gueno, kojeg citirate na jednom mestu u knjizi. Imate li bilo kakav odgovor na tu dilemu?

– Sigurno je svet 21. veka veoma kompleksan, noseći u sebi rezultate dva kontradiktorna procesa: s jedne strane, burno pozitivno nasleđe iz 20. veka: materijalni napredak tehnoloških sredstava za brži i lakši razvoji zadovoljavanje nužnih potreba, razvoj masovnih sredstava komunikacije i brzo širenje informacija itd., ali sačuvavši i kontraproduktivne efekte: opasne zloupotrebe tehnologije, duhovno osiromašenje čoveka i novoprobuđene ekstremne ideologije i mitologije. A pošto živimo u eri „Globalnog Poretka“, sve se brže šire kontradiktorna shvatanja i ponašanja i zato je vrlo teško predvideti kuda će ići ovaj svet i strah od apokalipse sve je prisutniji. A najmoćnije sile i najodgovorniji teško se sporazumevaju oko neophodnih mera da se zaustave rastuće negativne posledice, kako klimatskih promena, tako i sve većeg i opasnijeg raslojavanja društava i pojedinaca na globalnoj sceni, koje podstiče destabilizaciju i najrazvijenijih zemalja. Ali ako samo sedimo i kukamo prizivajući kao izgovor depresiju i bespomoćnost, veće su šanse da će potrajati „kretanje nizbrdo“, koje je priznato tek 2008. u svetu, kao globalna kriza, nego da se artikulišu ozbiljni mogući projekti i razviju kreativne zamisli i da masovnim društvenim pokretima izađemo iz sve mračnije atmosfere na svetlost dana.

Ima li srpsko društvo danas snage za temeljno rešavanje problema kulturnog identiteta i prosperiteta ili se možda pre toga valja zapitati  ima li Srbija kapaciteta da uravnoteži različite oblike kolektivnog identiteta – politički, građanski i nacionalni?

– Kada je reč o Srbiji, naziru se neki ohrabrujući horizonti: došlo je do udruživanja radničkih protesta i većih pritisaka na vlast da donese konstruktivnija rešenja za izlazak iz krize, da bi se otklonile ozbiljne posledice: lošom privatizacijom povećana nezaposlenost, uništena industrijska proizvodnja, nelegalno bogaćenje i veza sa organizovanim kriminalom, reforma institucija vlasti, kritičniji odnos prema egoističkom posesivnom individualizmu, itd. Neophodna je obnova kritičkog mišljenja i samoorganizovanog otpora katastrofalnim odlukama privrednih, sudskih, partijskih i drugih struktura. A čini se da se počinje buditi bar deo nevladinog sektora koji je bio izrazito aktivan 1990-ih godina.

Sredinom sedamdesetih godina sa sedmoricom vaših kolega isterani ste sa Filozofskog fakulteta. Kako danas gledate na to vreme, da li vas je takva odluka ondašnje vlasti uplašila?

– Zašto bih bila uplašena?! Isterana sam, kako je pisalo „zbog izdajničkog rada i borbe protiv socijalizma“. Niti sam bila izdajnik niti sam išta radila protiv socijalizma, svako pametan bi posle čitanja mojih tekstova o Jugoslaviji mogao da kaže da bi, navodno sporne, primedbe trebalo usvojiti, mada sam pisala i govorila da je jugoslovenski socijalizam ipak drugačiji od „sovjetskog“ i da je, na neki način, imao više šanse da dođe do određenog stepena demokratskog uređenja. Problem je bio u tome što nas vlast „kao nije izbacila“, nego su nas samo „suspendovali“. A dobila sam naknadu s sa kojom nisam mogla ni telefon da platim. Srećom, imala sam vikendicu u Orašcu, kod Šapca. Ponela sam moju mašinu, rečnike, knjige i napisala dve knjige koje, istina, nisam mogla da objavim do 1982. godine. Tamo sam boravila dok nisam dobila poziv da budem gostujući profesor u Švedskoj, zatim u Engleskoj, a kasnije i u Americi. Recimo, tokom istraživanja posle 2000. godine pitali smo građane šta rade da poboljšaju ono čime nisu zadovoljni, a oni kažu da su bespomoćni, ne mogu ništa da promene, niko im ne daje slobodu. Ne shvata se da se sloboda ne daje, sloboda se osvaja i otima i mora da se primi odgovornost i rizik. Ja sam znala da neće da mi daju pohvale. Prvu nagradu u životu, tačnije pohvalu – Vitez poziva, dobila sam pre dve godine, kad sam već imala sedamdeset i osam godina.  Ali to na mene nije uticalo da ne radim, ja sam se služila, zajedno sa svojim kolegama, širenjem prostora slobode u ondašnjoj Jugoslaviji, pisala sam o problemima koje sam uočavala i istraživala. Dakle, nisam bila na Beogradskom univerzitetu od 1975, ali sam se 1991. vratilai ostala do penzije.

Nije redak slučaj da se izvesni prostori slobode u bivšoj Jugoslaviji osporavaju ondašnjom ideološkom korekturom.

– Neće ljudi da shvate da je to društvo bilo kontroverzno, ali u toj kontroverznosti ono je imalo prostora da se nešto i dobro uradi. Za razliku od, recimo, razvijenije Čehoslovačke u demokratskom smislu, jer mi nismo imali demokratsku tradiciju, gde je na delu bio rigorozniji totalitarizam. Ovde je bio takozvani umereni totalitarizam. Naši radnici  mogli su da idu u inostranstvo da budu gastarbajteri, ja sam mogla da putujem gde hoću, da ne dajem obaveštenje policiji gde putujem i zašto putujem, mogli su da dolaze kod nas iz sveta. Dakle, ovde je bio umereniji sistem nasilja. Titova harizmatska ličnost davala je osnovni ton svemu, ali za razliku od Sovjetskog Saveza, gde su imali jednoga bivšeg bogoslova, asketu koji je mislio da je sve što je lepo i dobro problematičmo, Tito je bio bonvivan, voleo je i da se lepo oblači, i da ide upozorište, voleo je muziku, a to sa psihološke strane pokazuje da taj sistem nije bio tako asketski i da je bilo više prostora i za kulturu. Kažu, sve je bilo zabranjeno. Nije istina, bar u mom slučaju. Pokušaj da mi zabrane knjigu Čovek i njegov svet 1973. godine nije uspeo na sudu, ali su izvukli pedeset stranica gde je izneta kritika jugoslovenskog društva i tako raskomadanu knjigu pustili u prodaju. Bilo je novine sa belim stranicama, kada se nešto zabrani, ali cenzuru  kao zvanični organ nismo imali. Međutim, bilo je dosta samocenzure u redakcijama. Mogli su i nas osam da izbace sa fakulteta bez obrazloženja, koje nikad nismo  dobili. Ni usmeno ni pismeno. Samo je pisalo u novinama da više nismo profesori univerziteta. To su kontroverze. Svi se sada ismevaju sa bratstvom i jedinstvom, ali to nije bila samo fraza. Ja sam putovala po celoj zemlji, već šezdesetih i sedamdesetih vršila sam istraživanja od Kosova do Slovenije. Na Kosovu su me divno primali ljudi, iako nisam znala njihov jezik. Poslednje istraživanje koje su zajedno radili razni instituti iz svih zemalja bivše Jugoslavije sredinom osamdesetih sadržalo je i pitanje o etničkoj distanci. Bosna nas nije iznenadila, jer je tamo bilo mnogo mešovitih brakova, oni su rekli da ne prave razliku između etnija, ali i u svim drugim republikama distanca je bila mnogo manja nego, recimo,  u Americi između crnaca i belaca, ili u Engleskoj, gde emigranti iz arapskih zemalja praktično žive u getu. 

Zar nije onda najveća kontroverza da se ta država tako krvavo urušila za razliku od zemalja gde je vladao rigidni „real-socijalizam“?

– Dve su stvari u pitanju, jedna objektivne, a druga ideološke prirode. Mi smo za Poljake, Čehe, da ne govorim o Bugarima i Rumunima, bili El Dorado. Naš standard je bio daleko viši, ali nije počivao na realnoj ekonomskoj podlozi. On je delimično počivao i na tome što su mnogi gastarbajteri slali novac ovde pa su ljudi izgrađivali sebi kuće i dopunjavali svoje plate. Ali ni tad se nije mnogo radilo, vladala je parola „niko ne može malo da me plati nego što ja mogu malo raditi“. Ali se stvari znatno menjaju krajem osamdesetih godina i dolaskom Miloševića na vlast. On je došao s parolom „I posle Tita – Tito“. Da je bar od Tita uzeo deseti deo nečeg dobroga što je bilo urađeno. On se priklonio nacionalizmu, jer je video da će tako da stekne popularnost. Tada dolazi do krvavih međuetničkih ratova i raspada Jugoslavije i nastaje nazadovanje iza drugih zemalja bivšeg socijalizma.

Kada je umro Tito koji kao harizmatska ličnost, nije izabrao najbolje naslednike, nego je birao one najlojalnije u republikama, ali i najpohlepnije, koji su jedva dočekali da zgrabe svoju državu, da budu, kako segovorilo, svoji na svome.

Kako objašnjavate da su takve nacionalne vođe imale većinsku podršku u svojim republikama? U Srbiji je dobar deo takozvane intelektualne elite pozdravio Miloševićev dolazak na vlast.

– Nema jednog odgovora. Ja sam protiv termina nacionalni karakter, jer nije etnija i nacija samo to što nas određuje, nego i istorijske prilike utiču da se menja i karakter. Međutim, ima nešto što je u nacionalnom mentalitetu duboko usađeno. A šta je usađeno? Naši ljudi vole kad ih neko ko ima vlast i moć primi pa  mu se ulaguju. Moć se poštuje. Za razliku od demokratskih zemalja gde odmah počnu sa napadom ako je moć preterana, kod nas što je veća moć utoliko ćeš biti spremniji da budeš podanik. Kod nas čovek misli da je genijalac ako vas prevari, ako vas gledajući u oči nešto slaže i vi poverujete. Slobodan Jovanović je to lepo pokazao: od nastanka Srbije, sa Karađorđem, pa posle, od nastanka Jugoslavije, vladavina je bila autoritarna, imala je autoritarnu strukturu, a autoritarna struktura obrazuje mentalitet autoritarca, autoritarnog čoveka kome je lakše da bude podanik. Lakše mu je utoliko što ne mora odogovornost da primi na sebe.

Otuda valjda sklonost i teorijama zavere, koje ovde cvetaju, ali i drugde…

– Ja u teoriju zavere ne verujem, mada ne sporim određene uticaje iz inostranstva, pogotovo Amerike, kao jedine supresile, mada joj Kina danas konkuriše. Znam da je to jedan surovi polukapitalistički sistem, ali poštujem njihovu kulturu od pet hiljada godina. S druge strane, u državi sa tolikim stanovništvom, u kojoj je sa šakom pirinča preživljavala porodica, sada se neverovatnom brzinom razvijaju osnovni elementi modernog društva. To me raduje. Amerika je opasna, znam to jer sam tamo živela. To je najkonzervativniji narod koji sam videla, narod koji je, uporedo sa Rusima za vreme Staljina, bilo najlakaše obrlatiti. Kad sam prvi put došla u Ameriku, dobila sam sobu u hotelu, uključila televizor, a na televiziji konferencije o antikomunizmu i lov na veštice. Kada su me pitali za utiske, odgovorila sam da sam prvi dan pomislila da sam u Moskvi, jer sam gotovo identičan doživljaj imala kada sam prvi put bila u SSSR-u, gde su sa radija sipali antiameričke poruke. Verujem u Obamu, iako gubi poverenje Amerikanaca zato što nije brzo promenio sve. Na jedvite jade je uspeo da uspostavi garantovani zdravstevni sitem. U Americi je najveći strah bio od bolesti. Pričali su mi o tome profesori koji su se plašili da im se ne razbole roditelji, jer bi im sva ušteđevina otišla na njihovo lečenje.

Ako globalizam, kako na jednom mestu pišete, nije isti za svaku zemlju,  imperijalna pozicijaA merike je gotovo svuda nedvosmislena…

– Imperijalistička standardizacija, koja se svima nameće, pretvara se u imperijalizam.

Ali to nije nova situaciju u istoriji, osim što taj imperijalizam predstavlja i  korporativni kapitalizam.

– Reč je o jednostranoj ekonomskoj racionalnosti. Prvo pravilo te politike bilo je odstranjivanje države iz ekonomije. Kako je to moguće, čak i na selu ne može da radi zadruga bez uticaja države, a ne u zemlji koja ima tolike milione stanovnika. Država mora da bude regulator, ali ne sme da se nameće, kao što je bilo u Rusiji za vreme petoletki. O tome sam napisala i jednu knjigu – Staljinizam i socijalizam. Na primer, fabrika proizvodi cipele, ali više desnih nego levih. Kad se spakuju u kutiju, kupac otvori i požali se da su mu prodali dve desne cipele. Ali oni mu kažu da je zapakovano kako je planirano. Država naredi koliko i čega fabrika treba da proizvede i tu je svakoj priči kraj.  Mi imamo dobre ekonomiste koji pokazuju da pored ekonomske racionalnosti, ima različitih vrsta racionalnosti. Rast i razvoj nisu ista stvar, rast je čisto ekonomska kategorija, i on ne može da ide do maksimuma, ili neograničeno ako niste razvili konce pciju razvoja, a koncepcija razvoja je i filozofska, i sociološka, i antropološka iistorijska itd. (kao što piše Lj. Madžar).

Kao gostujući profesor na više američkih univerziteta, kako gledate na njihov obrazovni sistem?

– Kada sam američke studente pitala da li znaju gde se nalazi zemlja iz koje dolazim, oni su mi odgovorili da je Jugoslavija negde u Indiji, jer o geografiju pojma nemaju. I ne samo to, kada iz istorije pričam o tome da su osnovne vrednosti  definisane 1789. godine, oni me pitaju šta se to dogodilo tada. Nikad nisu čuli zaFrancusku revoluciju?! Moji studenti ovde su imali znatno bolje srednjoškolsko obrazovanje. Posle diplomiranja, četiri godine sam predavala filozofiju, psihologiju, logiku i Darvinonovu teoriju evolucije u srednjoj školi. Srednjoškolci su imali tri osnovna društvena predmeta koja unapređuju misao. Američki studenti nijedan od tih predmeta nisu imali u srednjoškolskom obrazovanju. Verujete mi da sam imala muke, najosnovnije termine morala sam da im objašnjavam. Dakle, naše srednjoškolsko obrazovanje, jer mi smo se ravnali po nemačkom obrazovanju, bilo je  mnogo šire i bolje.  Danas se uvodi Bolonjska konvencija. Nemci i Francuzi već se bune. Hrvati javno kažu da je to uništilo univerzitet. Tako kako se danas shvata nastava ja ne bih mogla da predajem; da mi student pročita deset stranica sa interneta jednoga pisca, a da nema pojmani ko je taj pisac, kakav mu je domet, kakve su poruke. Šta  možeš sa tih deset stranica? To sve pokazuje da automatsko ugledanje na Zapad nije dobro, kao i mnogo toga što nam uvode kao standardizaciju.  Pišem žestoko protiv toga, biću i u Evropskoj uniji disident.

U kojoj meri su vas iznenadili postupci nekih vaših prijatelja poput, recimo, Mihaila Markovića?

– To je bilo najveće iznenađenje, mada ne baš potpuno, jer od nas osam koji smo izbačeni, Mihailo Marković je bio najortodoksniji komunista. Međutim, za mene je bilo šokantno ono što mi je odgovorio kada sam ga pitala: „Je li tačno da ti prilaziš Miloševiću?“ On je rekao: „Tačno“.„Zašto?“ „On jedini može spasiti socijalizam.“ E ja sam tad ostala bez reči, i više nisam imala šta s njim da razgovaram. Između nacionalizma i ortodoksnog realnog socijalizma nema velike razlike. To je kolektivizam, to je autoritarizam, to je lojalnost partiji, vođi, ili etniji, nema velike razlike. Niko drugi među nama nikad nije imao sklonosti prema nacionalizmu. Ja nemam nikakvo nacionalno osećanje, moja porodica je bila takva, nikad se nismo trsili da smo Srbi. Bilo je prirodno da smo rođeni kao Srbi, zašto bih se trsila, niti sam ikad mislila da smo najbolji zato što smo Srbi. Ja sebe čak nisam ni nazivala komunistom, iako sam imala najstariju sestru koja je bila student prava i koja je kao komunista uhapšena i na Banjici streljana; a moj brat je bio u partizanima. Nikad nisam ortodoksno prihvatala neko shvatanje. Koju god knjigu da čitam, sa strane pišem komentare. Zato volim da imam svoju knjigu. Marksisističke knjige u mojoj biblioteci nemaju manje komentara od knjiga nekog neoliberala. Ne primam stvari zdravo za gotovo. Mnogi su zaboravili da su kod Marksa, u Manifestu komunističke partije, pročitali ideju: „Sloboda pojedinca uslov je slobode za sve“. To sam prihvatala, kao i ideju otuđenja, koja jedanas i te kako aktulenu. Kad sam prošle godine bila u Londonu, primetila sam da ne možete nijednu Marksovu knjigu više da nađete, sve je rasprodato, jer Marks je stvarno danas aktuelniji nego što je bio u svoje doba. Danas se pokazaloono što onda nije još moglo da se dokaže. Onda je bio to početak nekog novo gdoba, ovo je sada sasvim prepoznatljivo, tako da čak i Sarkozi to naziva„ vulgarni kapitalizam“.

Podeli

Related posts